ti mene ne čekaj

"I'm from Mars, Karen. I don't have people."

„A što niko ne upita: kako ti je u ovoj pustoši, kako živu dušu iznosiš iz najdužih noći na svijetu, kako s uma ne siđeš u toj strašnoj rupi? Ne, to niko ne pita, to se nikog ne tiče.”

- Meša Selimović

🖤

-Ja sam pokeraš, Vinko, znaš?

-Šta si?

-Pokeraš. Ja ti igram život s kartama koje sam dobila i pravim se da sam baš te karte htjela.

„Ostaje nada da će nekad negde neko hteti da shvati mene, moja lutanja, maštanja i sanjanja i znati da ih prati.”

Kako preboleti?

Preboleti. Šta znači „preboleti”? Vratiti se u vreme „pre bola”? Ili, kada te toliko boli da „pre-boli” do tačke kada više ne osećaš ništa?

„Možda sam solo al' nisam preboleo ništa i nikoga što sam ikad iskreno voleo”/ „Kada vreme oboli da li čovjek sve baš sve na kraju preboli?”

Ne verujem u preboljevanje. Ne umem. Sanjam te i dalje i boli me sve što nismo postali. Boli me tvoj život koji sam želela da bude naš, boli me moj život nad kojim se večno naginje jedna senka onoga što smo bili. Najlepša noć u mom životu - nas dvoje na plaži, tišina, mesec, zvezde, talasi. I onda je kvare neki ljudi, dvoje turista poput nas nailaze niotkuda sa nekim svojim pričama. Na kraju uspemo da im pobegnemo i smejemo se. Ti i ja, tim. Naš svet unutar njihovog. Nedodirljiv. Nesalomiv.

Krenula sam dalje, ali nisam prebolela. Postoji razlika i ne razumeju je samo oni koji nikad nisu voleli ovako. Život je nastavio dalje, onako kako život ume, onako kako mu je svojstveno. Kosa mi doseže do kukova i nekad u ogledalu uočim po koju jedva vidljivu crticu na čelu. Ljubila sam druge usne, čekala jutra sa drugima na nekim drugim obalama. Imam neke nove teme i malo bolje razumem sebe. Naravno da život ide dalje. Ali onda čujem pesmu na radiju koja vrati uspomene, ili odgledam neki film gde se neki par baš onako žustro posvađa, ili prođem nekom ulicom u kojoj koraci na trotoaru odzvanjaju u poznatom ritmu i na tren ne mogu da dišem. Nekad pričam o tebi. Služim se glagolima u prošlom vremenu, ali naučila sam na psihoterapiji da mozak ne zna razliku. Njemu se sve događa sada. To je objašnjenje, govorim sebi tada, samo nervni impulsi, ništa drugo. Ali malo jače se pridržavam za dršku od stolice. I primećujem poglede sažaljenja, za koje misle da ih dobro sakrivaju. Verovatno misle da sam jadnica. Ili ludača. Ili oba. Možda i jesam, i to je u redu. Znam da nije normalno ovako pričati o nekome posle toliko godina. O nekome ko i dalje živi i diše i hoda ovom planetom samo nekoliko kilometara udaljen od tebe, a opet vas svetlosne godine sada dele. Briga me. Ne živiš ti negde tamo. Pocepaću grudi i pustiti da se sva krv razlije po podu, pa im možda tada postane jasno. Nisi ti negde tamo, tu si. Ovde si. I zauvek ćeš ostati.

Neka mi ne pričaju o preboljevanju. Ja tu reč ne razumem. Ne postoji u mom vokabularu. Ako si preboleo, nisi ni boleo. Nisi ni voleo. Živim bez tebe i nekada mi je baš lepo. Nekad sam tužna zbog hiljadu i jednog razloga koji nemaju nikakve veze sa tobom. Dani i nedelje mogu proći da mi se ni ne pojaviš u mislima. Ali u nekim noćima stežem jorgan malo jače i gušim jecaje koji su u stanju da zalede krv u žilama ako bi ih iko ikada čuo.

I molim se da si srećan.

- Katarina

If I follow you to the river Send my blues out to the sea Will you stay with me forever? Will you chase me in my dreams?

Lako se ljudi izgube Ali se teško pronađu

Si una vez dije que te amaba, hoy me arrepiento Si una vez dije que te amaba, no sé lo que pensé, estaba loca Si una vez dije que te amaba Y que por ti la vida daba Si una vez dije que te amaba, no lo vuelvo a hacer Ese error es cosa de ayer.

A Marina k'o Marina negirala me skroz a meni se samo prohtjelo da spavam sa njom

Dovoljno je da me vidi da mi kaže Miki, kako si i već se osjećam bolje odmah je na cesti poželim

I nećeš nikad da razumeš Ove oči boje tuge I svi bi da se druže Druže, izgubljene duše Skupe su to suze Bog ti daje, Bog ti uzme

Ima neka tajna veza.

Opet temperatura. I to nije ništa novo jer ovo stanje traje već tri ipo godine. Spiritualni učitelji kažu da je bolest lekcija. Pa šta mi to promiče? Šta to u svemu ovome ne shvatam? Kada je deka umro, pre tačno šest meseci, svi smo, uz ogromnu tugu i bol, osetili i olakšanje jer.. bar se više ne muči. Da li je to bila lekcija, njemu? I ako jeste, je li kažnjen što je nije adekvatno savladao? Ljudska bića sve gledaju kroz prizmu nagrade i kazne, drevno uverenje utkano u kolektivno nesvesno kroz ideju o grehu, Raju i Paklu. Šta ako nema lekcije od nekog sveznajućeg i svemoćnog Boga? Šta ako je sve ovo samo nasumično kolo sreće koje nikako da se okrene u tvoju korist? Ja nisam kockar ali gubim... Ne, ne, nama je potrebna kontrola. Ili makar iluzija iste. Bez toga si gotov. Naše pozitivne i negativne misli, naše molitve i stepen u kom pratimo nekih 10 pravila, (a što baš 10?), naša dobra ili loša karma... Ako ćeš Zemaljskije, Ti, tj neki skriveni, tajanstveni deo Tebe zvani Podsvest, koji te gura ka razvoju i celovitosti jer mu je tesno u ovoj psihičkoj realnosti. Ili, položaj zvezda i planeta? Program kompjutera i ništa drugo do (dis)funkcije u kodu? Lepo je, utešno, verovati da si deo nekog višeg plana, da u vrtlogu besmisla ipak postoji smisao. Sa ovim pulsiranjem u slepoočnicama, dok za svaku koščicu u telu imam utisak kao da je lome iznova iz sekunde u sekundu, teško je prepustiti se tim mislima. Pogotovo kad to traje i traje i ne nazire se kraj. Pitam se da li ću živeti tom punoćom kojom je on živeo i odisao, pa kada me u 85. godini jednog popodneva samo ne bude bilo, da li će neka voljena bića na koja sam ostavila neizbrisiv trag ipak odahnuti saosećajno: bar se više ne muči. Ili mi samo sutra neće osvanuti, pa će se oko rake okupiti lica nekih stranih, a poznatih ljudi i žaliti neku koja nikad nisam bila i onu koja nikad nisam postala?

Kad smo kod tih tajnih veza... Sinoć se tuširam u jedan ujutru i najednom na tren ne prepoznajem ni svoje kupatilo, ni tuš kabinu, gledam u svoje šake, a vidim zaseban entitet. I u glavi, brzinom svetlosti, dolazi i nestaje slika: mog beživotnog tela koje izvlače. U tom trenutku, vraćam se u prostoriju, Spotify u pozadini tiho pušta: Oprosti mi pape. Počinjem da plačem iz dva razloga: prvi, jer je šest meseci od kada nema deke. Drugi, jer još jedan od nekolicine ljudi zbog kog ostajem na ovom svetu nikad ne bi oprostio moj odlazak. I tu me prekida, kucanje na vrata. Kaća, jesi li dobro? Nešto si dugo unutra. I ja se naježim od glave do pete.

Ima neka tajna veza...

-Katarina

najbolje da odem kada niko ne zna

tamo gde me niko ne razume

ne zna šta mi je

pa i ne pita se

dok se otkrije da me nema celu večnost već

samo zamisli da je ovo srećan dan da je ovo prvi dan novog života

Philosophy and spirituality >>>>>>> therapy and psychiatry.

Bc the first two support and encourage our individuality.

The second two are like: be yourself, but not like that.