I nećeš nikad da razumeš Ove oči boje tuge I svi bi da se druže Druže, izgubljene duše Skupe su to suze Bog ti daje, Bog ti uzme

To je pitanje zbog kog nesvesno ne mogu da spavam.

Pitanje koje se ne usudujem da mu postavim.

Pitanje cijeg se odgovora pomalo cak i plasim.

I nikada necu saznati... necu saznati da li mu

je stalo.

Ne sada, ne juce, nego nekada pre.

Da li me je bar nekada iskreno grlio...

I da li mi je iskreno, dok me je drzao oko struka, pevao pesme cije reci ne mogu da zaboravim...

Da li me je ikada, zaista, voleo?

nisam upoznala opet takvog čoveka

bio si jedan od onih koji se čeka

kome se leti direktno u ruke

a od ljubavi nije bilo ni trunke

molim te - vrati se barem na dan

hajde produži mi sinoćni san

pruži mi čitav kosmos na dlan

reci da je to bio loš plan

otkrij mi sve o čemu slutiš

kakve pesme sad voliš,

kakvi su ljudi

za koga se moliš

i o čemu ćutiš

znam da se trgneš kad mi pomenu ime

i sad ti prsti po mojim slikama klize

između nas već stoje četiri zime

pokušavaš da bežiš, al’ teže ti ide

- o čoveku koji se čeka. koji mi fali. za koga se molim. i o onom kojeg ću jedino da volim, dok me ima. jer sreća je uvek bila reč od 6 slova… tvoje prokleto ime

MI MORAMO IĆI

Ne pitaj me kako, ne pitaj me kada

Ne pitaj me zašto mi moramo ići

Kraci nas izdaju al' ipak se držimo

Dok novi dan briše poraze

Mi moramo ići na put ka sreći

Vraćamo se nečemu što je staro

Slušamo pesme i pratimo modu

A kroz neko vreme kad nas ne bude

Beton će ostati... Deca će pričati

Mi moramo ići na put ka sreći

Koji put je pravi

Koji put je praavi

Hajde, reci

Koji put je pravi

(D. T, 1997)

text author: Stojadin Pavlović

Morao sam da podelim sa tobom ovaj dijamant od pesme. Pesma je veteranka, pevac je junior, ali besprekornog glasa. Italijanski jezik, ima reci koje se razumeju, ali i da ne znamo sta znaci Amore mio, melodija tera srce da shvati i oci da se cakle. Slusaj je, neka te asocira na mene, neka greje tvoje veliko srce, ljubim te...

Volim te, ti, glavna gusenice sto mi saljes leptire u sred tople zime, u hladnom letu, sarenom prolecu i jeseni pomesanoj osecanjima, u danima dugim i nocima koje nikako da prodju.

08:40 19.01.23.

Ti i ja smo dve linije

Nikad na istom mestu

Dva tela

Nikada u istom svetu

Moje ruke su nezne, al se tresu

Tvoje su grube, ne mogu da podnesu

Tvoje,moje, nase, neuspehe i nevolje.

Al u meni dve su boje

Sto se nikad ne razdvoje.

Znala sam da nije jedan od onih o kojima se pisu ljubavni romani. Ma ni za kakav zanr on nije. Takve su price bile sudjene onim dobrim momcima. Onima, koji su dosli nakon ovih losih i svu tugu odneli. Zasto sam uopste i pomisljala da o njemu pisem roman? Nije on bio za moja osecanja, moje patnje su bile prevelike za njegova krhka krila, taj plen nije mogao da zgrabi. A kako to obicno biva kada upoznate momka o kom bi ste, kad bi vam se ukazala prilika za to - napisale knjigu, spremne ste da za njega date sve. Ne postoji zlocin koji nije opravdan, ne postoji reka koju golim rukama ne mozete da pomerite niti pistolj na kom nece biti vasi otisci. Jos ako niste dozvolile sebi da se nekome priblizite duzi deo svog zivota! Onda ste u kurcu. Po sebi znam, a reci cu vam i zasto. Dugo je to trajalo, razume se, takve se sante leda ne otope jednim pogledom. Nisu tu dovoljne ni reci. Ponekad nisu ni dela. Nisam padala ni na ocigledne znake ljubavi.Jer sam znala da on nije jedan od onih kojima bih pisala pesme. Njemu bih pisala knjige a to je puno drugacije.I odjednom vam se vise o takvom coveku ne pisu ljubavni romani vec psiholoski trileri. Krecu one manicne paranoje zbog kojih niste sigurne da li da mu pruzite ruku ili odete sto dalje od njega. Nije mene bilo strah da li ce on povrediti mene, ja od patnje zivim, moje se reci patnjom hrane da bi bile ovakve kakve su danas. Ja sam se plasila toga da cu mu biti najbliza a da nikada nece saznati koliko ga volim. Jer ja to nisam umela. Moji su dani isprogramirani kao da sam hodala i disala kao robot. U njima nije bilo mesta za coveka kome bih, pobogu, pucala u ruku, a onda istim rukama kojim sam pucala - previjala njegove rane kao da su moje.U mojim danima takve su ljubavi bile zabranjene. Cesto su mi govorili,” najvece su ljubavi one najbolesnije.” S prazninom u ocima bih svaki put na to klimnula glavom. Budale ni ne znaju kakva je bila moja ljubav. A od pocetka mog izlaganja vama, ni ja je nisam definisala. Zato sto ne mogu. Za takvog coveka definicije ne postoje, a za takve ljubavi? Manite se onih “Nebo je granica” fora, kada cujete o nama. O kakvom nebu je rec? Koje granice? Moja jedina granica u toj ljubavi bio je on. Kao i ja njegova. Jedini okidac, jedina prostrelna rana i jedini hendikep koji nisam prerasla. I proci ce godine a moje bolesne misli nece nauciti moje telo da voli cistu ljubav. Moja je najmutnija ljubav i moja najcistija. Ova sa njim. I gde sam ono stala? A da, kada takvog coveka upoznate pozelite da mu poklonite sve sto pozeli. Neme ste na vrisak njegovih emocija a slepe za greske. A ja? Ja bih,eto, kupila avionsku kartu.Tako je i bilo. U jednom pravcu. I nije bilo povratka.  “Sta ce tako mlada devojka sama u avionu za tako daleku zemlju?” “Odlazim”, odgovarala sam kratko i jasno “jer ono sto bi me u ovom gradu zadrzalo, stavilo bi mi okove za ceo zivot. Ili omcu oko vrata. U zavisnosti od toga koliki je mazohista.” Dobijala bih uplasene poglede i okrenute glave. Komentar poput “Ti si luda”i “Mozda si ipak trebala nekog da povedes.”  Budale, pomislila bih uvek. A znate sta bi mi on odgovorio, u slucaju da sam od neceg drugog bezala,a on bi se zatekao u tom avionu? “Hm, u redu je sve to, ali mislim da si trebala da stavis malo jaci karmin. Koza ti je bleda, a..” i ja bih ga prekinula sa kratkim i izbezubljenim “Molim?” na sta bi samo dodao, “Pa mislim da bi ti lepse stajao neki jaci karmin uz zlocin s kojim pokusavas da se izvuces.” Nasmejao bi mi se i od stjuardese bi zatrazio dve case belog vina, da nazdravi mojoj preuranjenoj pobedi. Da li me sada shvatate zasto sam pobegla prvom prilikom?Takvog sam muskarca upoznala samo jednom,a upoznala bih ga jos jednom kada bih ga nakon mnogo godina ponovo srela.  Pisala sam ja njemu pisma koja nikada nisam poslala, pevala sam mu pesme o kojima nikome ne bih ni zucnula, mislila bih o njemu sa ogromnom zeljom da njegove ruke opet budu na mojim butinama. Da mu poljupci zavrse na mom vratu i da ponovo pomislim one dve reci. I da opet pobegnem znajuci da ih nikada ne mogu izgovoriti. I nema tu nikakvih “Pa ostani ako ga volis!

Daj sve od sebe.” niti bi njemu govorili “Idi za njom ako je volis, pobogu!” Ni bilo koji ponos ni bilo koji inat nije bio po sredi ove sasave povezanosti. Ja sam otisla na drugi kontinent. Ja sam nestala. Ali on je znao gde sam. Znao je i da sam promenila ime, da lazem za godine kada me pronadju pijanu u klubu i znao je.. da nikada od mog odlaska nisam stavila karmin na usne. Bio bi to moj najveci poraz. Zasto nije dosao po mene, pitate se sada, zar ne?  Pa nije ni morao. Za ljubavlju se ne juri onda kada znate da je ona vasa, zar ne? Ja sam i na drugom kontinentu bila njegova. Samo nisam smela, nikada nisam smela sebi da dozvolim da i na onom sa njim, budem u njegovim rukama i ne budem vise stena kakva jesam. Jer je uvek bilo nesto jace od stene a to je bio on. Moji su jedini okovi imali ljudsku formu, bili su dugacki 1.92m, smejali su se glasno i pili su vino kada bi mislili da sam zaspala. I nikad se ja, da vam iskreno kazem, necu vratiti tamo. U njegov zagrljaj. Dok nas tisina toliko ne proguta a on postane nemocan i zeljan toga da me natera da pred njim kazem one dve reci i odgovorim “Da, pristajem” na ono sudbonosno pitanje o kom sve zene mastaju. Bar, one normalne. A to ce se desiti tek onda, kada ispraznim sve pistolje koje sam ponela sa sobom onog dana znajuci da ce se jednom na mojim vratima pojaviti senke coveka cije okove pocinjem da osecam i sa ove strane sveta. “Istrosicu sve metke jednom, obecavam ti. Posle toga sam tvoja.”  Pisalo je u jednom i jedinom oprostajnom pismu koje je ikada dobio od bilo koga. Nije bilo potpisano. Nije ni moralo da bude. Na poledjini je bio trag necijih usana. I onaj isti ruz koji mu stoji uramljen na zidu. To je tvoja devojcica, ljubavi. Stegni okove kada se setis.  Odavno te nisam osetila na kozi.

osveta se ne servira hladna kad je žena oluja

Reci mi, onako, od oka, je l ti se činim kao prevarena žena?

- Pa ne znam. Izgledaš mi kao žena koja bi prevarila.

Zato me voliš?

- Ja nikad nisam rekao da te volim.

Pa da. Čini mi se da ti svakoga dana posvećuju pesme, pišu knjige o tebi, dižu te u nebesa a tebi to, gle čuda, jeste dovoljno.

- Opet počinješ? Sastali smo se da bi mi to sasula u lice?

Ja sam ti to, sasula u lice, kako ti kažeš, još onda kad sam ti napisala pismo. Sad sam došla samo da proverim da li si i dalje isto ono đubre koje sam ostavila za sobom.

-Došla si zbog toga ili, govorio je zavodljivo dok mi je pomerao kosu iza uha, znao je šta radi. “Ili zbog toga što te zanima da li mi je dodir još uvek isti?”

Došla sam da ti jebem mater. Ne uzbuđuj se.

-Kad si postala ovakva?

Kakva, normalna? Pa ne znam, verovatno onog trenutka kad od tebe ni za šta nisam dobila povratnu reakciju. Kad sam mogla i svet da ti posvetim, ne bih ti bila dovoljna. Tužno je na kakvu iluziju o tebi sam se ja ložila.

-Grešiš. Mnogo. Mnogo grešiš ali...

Ali šta? Kopala sam mesecima po tome. I kad sam konačno stavila tačku na to i bila pred tobom otvorena knjiga, stranice te knjige si iscepao. Zgužvao. Bacio. Bila ti je lepa samo korica. Bio si odvratan čovek. Zašto si ti danas došao ovde, zašto si me pozvao?

- Da proverim da li me i dalje mrziš, Teodora.

Molim te, mržnja je zaista preveliko osećanje. Nikog ja ne mrzim. A o tebi više ni ne razmišljam. Povremeno, kad hoću da ispljujem nekog muškog lika u novom romanu. Na svakog ličiš pomalo, to je čudo.

- Ili je čudo jer me i dalje voliš.

Skini mi se, molim te.

-Nisam ja taj ko je nekome posvetio bilo šta, već ti.

I ti se time hvališ? Da li je moguće da si toliko prost? I dalje si ista stoketina kakva si bio kad smo se rastali. Bogu hvala pa me ruka nikad nije prevarila i pošla za telefonom dok sam pijančila.

-Nije ni morala. Dovoljno je što sam bio u glavi. Ali pazi, na neki čudan način, meni je do tebe stalo. Eto, ne znam. Možda je to tek sad, možda je od ranije ali.. Bole me tvoje reči. Kao da bih mogao da pokupim sve svoje stvari i odem odavde. Ništa me više ne veže za sve ovo sem tebe. A ti me ne želiš.

Kasno je. Pomalo je kasno za te igrice na koje više ne padam. Mani se ćorava posla.

-Ni ime mi više ne izgovaraš.

Koje ime?

-Moje, Teodora.

Pa kako ne izgovaram? Imbecil, Prostačina, Seljačina, Idiot, Kreten.. Problem je u tome što ih imaš više.

-Tvoj smisao za humor, vidim, nije stagnirao. Bravo.

Kao ni tvoja odvratnost.

-Zašto si onda i dalje tu? Idi, idi bre! Ko te drži? Je l te prisiljavam da čekaš taj banana šejk ovde i sada, nakon toliko neizgovorenih reči?

Te neizgovorene reči su od tebe, ne od mene.

-Jesu, pa šta? To ti valjda dovoljno govori. Kako ti ono kažeš: NE DOBITI ODGOVOR JE ISTO ODGOVOR, prevrnuo je očima i prstima prikazao navodnike.

Samo sam želela da ti od mene dobiješ odgovor. Zviznula sam mu šamarčinu, ustala od stola i prosula šejk koji je upravo stigao - njemu na glavu, naravno. Pa nisam se ja za džabe rodila kao Teodora.

Možeš da ideš redom da prosiš devojke, nijedna te neće hteti. Možeš da se opijaš i da svako veče budeš sa drugom ali dobro znaš da ti neće pružiti toplinu doma za kojom žudiš tako očajnički, samo ne priznaješ. Možes i da me vređaš gde god želis ali dokaze o tebi imam. Ja sam tebe na papiru ispisala, odštampala i ovekovečila. Misliš da sve te devojke koje merkaš ne znaju čija si inspiracija bio? Rekla bih da mi se i pomalo gadiš ali volim kako ti se sve ovo sliva na lice. Da imaš šminku, sad bih ti rekla da ti se upravo otkrilo pravo lice. Ali ti ih imaš sto. I ne zaslužuješ ništa od onoga što sam htela da ti pružim. Zaslužuješ minimum.

-Pa, govorio je kroz osmeh, misleći da sve ovo ide u prilog njemu, jer, ja kao i svako ludo žensko nisam mogla bez njega, ali ovog puta i pakao može bez svog đavola kao i đavo bez pakla, daj, pruži mi taj minimum onda.

-A ne, nisam mislila od mene. Od koga god hoćeš ali od mene više nikada. Ni pogled moj. Ustala sam i pozvala konobara da platim. "A njemu ako možete, evo, platite mu ovim i jedno hemijsko čišćenje ako su u stanju da počiste sva njegova zlodela koja je učinio iz želje da bude voljen a da ne voli, mislim, valjda za toliko mogu da mu pomognu. E i da, i evo vam i za jednu malu uslugicu. Ako možete samo da ga gađate jajima dok se ne onesvesti, to bi bilo idealno. Čula sam da su mu ponudili posao dvorske lude, taman da se pripremi. Hvala!!!

Okrenula sam se ka čoveku zbog kog je od neizmerne ljubavi sve preraslo u još neizmerniju ravnodušnost, pogledala ga kako stoji tako bespomoćan i svestan da ovog puta zaista odlazim i nasmejala sam se. Ostavila sam mu broj nekog psihijatra jer ne dolazim nepripremljena na večere sa psihopatama. Krenuo je za mnom ali saplela sam ga.

Nećeš ga više nikad za mnom, vala, taj tepih nije stvoren za tvoje stope. A u svakoj sledećoj koju budeš ljubio - mene ćeš videti. To ti ne obećavam jer me baš zabole da tebi nešto obećam ali ja ne grešim. Moja magična kugla, zbog koje si me proglasio ludom, je videla tebe kao jedinog čoveka koji nema pravo na svoju mirnu luku.

I to je tačno. Sve oluje svemira tek će se sručiti na tebe.

A nijedna neće biti ja.

Čulo se samo kvrckanje i lomljava čaša nakon što sam izašla iz restorana. Odavno se završilo a nije ni svestan da je tek počelo...yazik.

ultravioletna

Reci mi,

da li su njene oči ljepše i sjajnije?

Da li su njene usne slađe od mojih?

Da li je lepša dok plače,

dok se smije?

Reci mi,

da li sam ja bila previše za tebe?

Da li sam bila previše emotivno nestabilna?

Reci mi,

da li zaista želiš nju?

Da li mogu da ti promenim mišljenje?

Reci mi,

da li ona dobija cvijeće i pesme kao što sam ja?

Da li je ona dobila savršenu ljubav?

Onakvu kakvu smo mi imali,

kakvu smo mi zaslužili.

Reci mi mili,

nedostajem li ti ili me je izbrisala iz tvog srca?

M.

Mojoj srodnoj duši za put u bolji svijet

Boža zvani Pube, Lunjo, provincijalče, Olivero, tužna ljubavi, treća smjeno, crni labude, Vasa Ladački, neki stari klinče, bagreme, Čardaše, luzeru, Bane, verni Sančo Panso i još do beskonačnosti imena kojima te mogu nazvati počivaj u miru, predao si meč, sad s anđelima na vrh neba igraj raub preferans i ajnc. Uvijek mi je bila želja da te upoznam ili da bar odem na tvoj koncert, ali nažalost splet okolnosti mi nije dozvolio da se to desi, možda sam sasvim blizu bila, ulicom tvojom prolazila, možda smo se za trenutak mimoišli. Koliko god sam čekala ipak se sve želje ne ispune, tako da mi ostaješ neispunjena želja. Idalje se nadam da će napisati da je bila lažna vijest, jer tih 67 koraka dužinom tvog (životnog) sokaka, nikad ja nisam izbrojala. Ne postoji Azra bez svog Balaševića, uvijek sam bila mala djevojčica, provincijalka, zanesena tvojim riječima, sa sveskom u ruci ispisanom tvojim stihovima, bez tebe mene nisu mogli da zamisle, moj si mali čarobnjak koji donosi spas, mada možda više nisam klinka počela sam da se šminkam. I evo, sada, više te nema, iako te ne znam lično, znam ti dušu, kroz citate i stihove davno sam je upoznala, a tek sada i razumjela, od sreće tugu tka, tvoja prosta duša slovenska. Ne mogu ni zamisliti kako je Oliveri, našoj omiljenoj djevojci, ženi, majci, ali znam koliko mene boli, srodna dušo, drugi bi sve imao smisao, ne bi svakoj pesme pisao da si znao da postoji, Olivera. Počivaj u miru, vidimo se na boljem mjestu. Čuvaj nas odozgo, nas zanesenjake tvojim sihovima, nas koji smo bar jednu suzu pustili, reci nam da l' čovjek išta rešava il' smo samo tu zbog ravnoteže među zvezdama. Meni ostaje to što te volim, a tebi da se potrudiš da rata više ne bude i da se pobrineš za sve bagrenje koje je polomljeno.🤍🕊

pleši sa mnom, još se niko nije otrov'o

NE VOLIM JANUAR

Zato što sve počinje iznova, novu usponi, novi padovi nove emocije i svašta nešto. Hladan je pust, siv nekad i beo, vetar te šamara kud god se okreneš, a sneg te zatrpava, sve je okićeno svi slave razne dogodovštine, a svi su sjebani.

Lažni osmeci na ljudima viđam iz godine u godinu sve je tiho, noći su hladne, nebo nije zezdano, pokušavam 1.1. da pišem dnevnik, nikad mi ne uspe, nastane samo neka strofa bezvrdne pesme i ništa više. Januar je jedno sivilo uspomene iz prethodne godine. Slike se redaju, svi su hladni bezosećajni, a svi kao "srećni" koga god pitaš " Kako je?" on odgovara nova godina Jebeni Januar je počeo sve mora biti bolje, ali daleko je od boljeg... Ratovi se redaju ko karte, redovi u poštama, bankama postaju još duži. Ništa ne radi, svi su u kućama ko miševi, oni što rade i što moraju da rade kad niko ne radi to je onaj jadni napaćeni narod što se smeje iza raznoraznih šaltera, a planirao je da bude tamo negde peva i pije i zaboravi na sve probleme barem na tren, petarde se ne zaustavljaju, pucnji su sve glasniji i glasniji i postaju košmari svake lutalice na Beogradskim ulicama.

Ljude baš briga, svuda je muzika, i nazovimo neko slavlje...

Ne volim januar, jednostavno ga ne volim.

Januar, ih.... 31.12. Ludnica svuda haos svi su složni i mladi i stari svi na gomili jedu, piju, pucaju vesele se... Čemu se vesele? Čemu, novoj bolesti, novoj političkoj katastrofi, vremenskoj nepohodi još većoj nemaštini uprkos čitavoj borbi za opstanak gde ako nemaš i malo sreće dzabe ti sav trud i zalaganje i godine.

Januar, zašto ne volim januar eto zato....

Ukratko.

🦊 Fox-Tnt 💣 T.T ✍️

#Citati #reči #stihovi #beograd #ljubav #mržnja #emocija #osećaj #poezija #čežnja #januar #zima #ljubavi tuzne #emo #stih #reci

Slušam pesme,razumijem reci,ova rana dugo se leci. U rani je ispisano ime tvoje, ti si ono što je trebalo biti MOJE !!!

NIKOME - BITAN

Pitam se, koliko bi se ljudi zaljubilo da su samo razgovarali jedni s drugima. Stranci sede jedan pored drugog u avionu nocu, gledaju kako svet postaje manji ispod njih, ili u maloj knjizari ispunjenoj starim pricama, njihove stranice zute i prasnjave s godinama, ili sede jedno pored drugog na koncertu, oboje zele ostati u istoj noti pesme za koju misle da sadrzi svemir. Koliko stranaca je podelilo lepe zajednicke trenutke ? Koliko ljudi bi pronaslo ljubav svog zivota da su odlucili nesto reci ?

Pogode te.

Pogode te pesme,

pogodi te reci,

pogode te pogledi,

sve tebe pogodi malena.

Mnogo places ovih dana.

Mnogo pijes.

Mnogo mi nedostajes.

Mala prica o trigerima, iliti "The destruction of my universe only needs one single spark" (uzeto iz pesme Hiroshima Street od Molly Nellson). Oprastam se sa nekim koga sam, sada vidim, volela. Jer, osecala sam previse intenzivno, i sve u samom odnosu je bilo okidajuce, da nisam mogla da podnesem, i mislila sam da osoba to namerno radi, i resila sam da prekinem komunikaciju. Na kraju oprastajnog teksta, napisao je:"Veruj sebi, toj "ludoj vodoliji", i samo radi."Bum.Mina koja razara sve, sadrzana u dve reci. “Luda vodolija”. Vracam se jedno 15 godina unazad. Naviru scene kada mi je majka rekla kako je otac rekao da smo sizofrenicarke (nismo zaista mentalno obolele, vec je rekao u onom derogativnom smislu zato sto smo zene), ne znam sta mi je gore bilo tu, to sto je on to rekao, ili sto ona to meni prica.  Zatim se prisecam  osobe koju sam smatrala bliskim prijatlejem a koja je najverovatnije patoloski lazov i manipulator, koji je bio ljubomoran sto se vise druzim sa njegovom rodjakom nego njim, pa je hteo da nas zavadi i unisti poverenje i pricao mi kako ona navodno za mene prica da sam "psiho", lujka i slicno. "Luda vodolija." Ono sto sam ja cula - Neadekvatna, nevoljiva, defektna. Napustanje, odbacivanje, najgore osramocenje, biti ostavljen sam u boli; mali, nemocan, nezasticen. Triger je aktiviran. Pandorina kutija je otvorena. Ponor u sebe i isplivljavanje sadrzaja iz nesvesnog. Dubinsko ciscenje iznutra. Neutesno trazenje odgovora koje sledi. Glad za ljubavlju i prihvatanjem.A on je samo mislio onako kako se to danas kaze - "luda si" - kao, zanimljiva si, pretpostavljam?I posle se cudim sto misle da sam “psiho”. 😁Salu na stranu (veliki je napredak sto opste mogu da se salim povodom toga, trebalo mi je godinu dana da se oporavim) koliko je opasno oslanjati se samo na tekst ponekad, bez da cujemo ton i osetimo energiju osobe. Tekst ostane urezan nekako u secanje, noseci sa sobom razne bolne asocijacije. A trigeri su zajebana stvar. Jer se fokusiras samo na njih, a potpuno zanemaris ostale stvari, kao sto sam ja zanemarila ovo "veruj u sebe" i sve ostale pozitivne poruke. Ali razumem sebe, to je bio zov da se isceli rana traume, koja nije nasla drugi nacin da dopre do mene.  Zao mi je samo sto, je mozda taj odnos mogao biti nastavljen, da je bilo vise razumevanja. Ali posle ovog iskustva, mislim da cu definitivno paziti kada i kako koristim rec "luda", ako ga uopste budem koristila, bicu generalno pazljivija koje reci koristim. Mislim da ipak treba paziti s ovakvim  stvarima, pogotovo dok komuniciramo s ljudima koje jos nismo dobro upoznali i ne znamo im namere. Jer nazalost postoje ljudi koji koriste to "sludjivanje" u njihovom zlostavljanju, "ghostlightningu" i slicno.