Just dance Gonna be okay Just dance Spin that record, babe

Pokemon team for Lucy!!

(MINORS DNI THE GAME AND FANDOM ARE 18+ FOR A REASON)

-Mod ET

dnevnik iz šetnje 20/2/24

70 minuta, 6700 koraka, 20x3 stepenica. skoro tri lucy dacus pesme kruženja oko terenčića. novog, za mene, prvi put sam po njemu šetala. odslušala sam ceo lusin album HIstorian, koji slušam iz fragmenata prethodnih nedelja, otkad sam došla iz zagreba. zaključila sam da mi se album svidja ali da ne bih volela da pravim muziku koja tako zvuči, na sledećoj šetnji bih želela da slušam album od Clairo, za koju naslućujem da će mi biti referenca za EP koji pišem za moo plane.

smešna je uglasta, nezgrapna struktura oko objekta oko kog šetam. podsetila me je na pretposlednji rad pečurki, kada sam se sve vreme osećala kao da nisam dobro sastavljena, kao da plastični delovi koji čine moje telo nisu kliknuli kako treba. jedine fotke koje sam napravila su fotke znakova ZABRANJENO OSMATRANJE, SNIMANJE I PRILAZAK. zabranjeno sve zbog čega sam ja došla i sve što najviše volim ali ipak ja sam osmatrala, nešto sam snimila i donekle sam prišla.

volela bih da skinem aplikaciju za crtanje hodanjem, i da pratim oblike koje kreiram šetnjom dok slušam određene albume. ne bi bilo loše da pokušam da jednom nedeljno u šetnji odslušam jedan novi album. ipak, jedno slušanje nije dovoljno da steknem celokupni utisak, tako da bih po povratku iz šetnje mogla detaljnije da se bavim lirikom, zvukom i konceptom albuma. prvo sam napisala jedan novi album dnevno ali izmenila sam to, jer se čini upotpunosti neprirodno. jedan dan jedan album se čini previše brzo i intenizvo, ali takođe potencijalno i uzbudljivo, dinamično. ipak želim da se skoncentrišem na celovitost muzičkih izdanja, kolekcija, albuma, ep-jeva, tako da ću eksperimentisati i videti šta mi odgovara. u četvrtak planiram da idem u lazarevac i da pokažem luki i igoru ideje koje sam imala za pesme.

pomislila sam da bih mogla danas da pokušam da kreiram nešto sa samim zvukom, što bi mi otvorilo vrata zvučnog sveta koji želim da kreiram. juče sam u avionu slušala bjork kako govori o svom albumu Vespertine, i kako je nastao usled pojave lap topa, usled potpune slobode koju je prvi put osetila kada je sela za svoj lični kompjuter. mesecima je montirala stotine zvukova koje je sama prikupljala, i citirala je arku ovakvo kreiranje je kao molitva.

inspirišu me posvećenost, istrajnost, repeticija. ideja o disciplini, i postepeno uvođenje novih navika. kao i uvek, i od fizičke aktivnosti i mršavljenja želim da kreiram umetnički projekat, odnosno da kao i sve ostalo, ovo putovanje sprovedem umetnički. prikupljajući informacije, inspiracije, pronalazeći poveznice, značenje i poetiku.

na povratku iz šetnje sam lepo to definisala - sve u životu želim da radim sa ukusom i sa uživanjem.

volela bih nakon svake šetnje da dokumentujem svoje misli iz šetnje, opažanja, osećaje, ili na šta god drugo me šetanje i kuckanje navede.

Nedostojni pad Mome Kapora Tih sedamdesetih godina sam sa velikim zadovoljstvom čitao Momu Kapora. Njegovi “Foliranti”, “Provincijalac” i drugi romani govorili su o Beogradu u kome sam i sam studirao. Pisao je i po novinama, pitko, lako, činilo mi se da je to dio naših doživljaja, našeg života. Miljenko Jergović u “Jutarnjem listu” piše u martu 2010. u povodu Kaporove smrti: “Momo Kapor bio je gradski i građanski pisac iz posljednja dva jugoslavenska desetljeća. Pritom, bio je i izvanredan novinski pisac, sigurno jedan od najboljih koje je ta zlosretna zemlja imala. Sve što bi napisao, oživjelo bi i progovorilo. To je bila bit njegova talenta.“ A onda se krajem osamdesetih godina Momo Kapor otisnuo niz maticu nacionalizma, da ne upotrijebim težu riječ. Iz njegovog pera počele su izlaziti stvari za mene neočekivane, uvredljive. Bio sam iznenađen, uznemiren. To nije bio moj Kapor. Jergović kaže: “Vrag se počeo uvlačiti u njega potkraj osamdesetih. Kada se zarati, izvještavat će s hrvatskih i bosanskih ratišta, u vrijeme međunarodnih sankcija protiv Beograda grmjet će protiv Amerike – koja mu je u prethodnome životu bila kulturni i identitetski Jeruzalem – psovat će i kleti nezavisne medije, Žene u crnom i borce za drukčiju Srbiju, svjedočit će u Haagu u korist Miloševića, bit će u nekakvom odboru za zaštitu lika i djela Radovana Karadžića… Sve je, nesretnik, učinio da od građanina postane seljak. I pritom je žrtvovao tri svoja grada, rodno Sarajevo, Zagreb i Dubrovnik.“ A Damir Pešorda kaže: „Momo Kapor je bio takav kakav je bio. Odan velikosrpskoj politici, opsjednut mržnjom prema Sarajevu, opčinjen Radovanom Karadžićem.“ Predrag Matvejević u eseju „Naši talibani“ piše:“ Ljudi od pera snose za sve to golem dio krivice. Bilo bi dobro kad bi postojao poseban sud, ne samo onaj u Haagu, jedan još viši od njega, bolji i stroži od sudova časti što su poslije Drugog svjetskog rata u nas i u Evropi sudili kvislinškim piscima. Da takav sud osudi pred javnošću sve one koji su krivi za ovo što se dogodilo i da im prije svega navede imena: onog tko je od početka pripremao i poučavao “vožda” (Dobricu Ćosića i njegove skutonoše), onog koji je podržavao “vrhovnika” i upregao svoje tupo pero u opravdanje agresije na Bosnu (Ivana Aralicu, na primjer), onog tko je držao mikrofon pod bradom guslaru i veličao njegove podvige dok je tukao po Sarajevu (Momu Kapora)“. Kap koja je prelila moju čašu bila je knjiga “Poslednji let za Sarajevo” napisana 1995. U njoj je prikazao nas Bošnjake, posebno Sarajlije, kao izdajice, asasine, murtate, ljude koji ti jedno govore a iza leđa ti drugo rade, jednostavno ljude bez dostojanstva. Tu se prekinula nit koja me je vezala sa Momom Kaporom. Opet Jergović: „Momo Kapor, rođeni Sarajlija, autor je najstrašnije knjige o tom gradu. Posljednji let za Sarajevo roman je destilirane mržnje, kakav je mogao napisati samo rođeni Sarajlija, netko tko u suštinskome smislu poznaje plan grada, zna sve njegove sentimentalne adrese i legende. I što je bilo najneugodnije: jezik i mentalitet Sarajeva Kaporovi su kost i meso, jer Beograđanin on nikada nije sasvim postao.“ U Banja Luci je postao član Senata Republike Srpske i član Akademije nauka i umjetnosti Republike Srpske. A u Beogradu? Predrag Matvejević u „Danima“ govori o Kaporu sa kojim je nekada prijateljevao i branio ga: „Kad su krenuli napadi na Bosnu, čuo sam da je stao dušom i tijelom uz Karadžića, da ga hvali i slavi. Došla mi je u ruke Momina proza o posljednjem letu jednog srpskog pilota u Sarajevo – junak mu je išao od avlije do avlije i gledao posvuda derviše kako plešu i vrte se u krugu s isukanim handžarima. Kapor nije vidio ništa drugo u svom rodnom gradu, opsjednutom 1.350 dana, izranjavanom.“ A Teofil Pančić piše: “Čak i kada bi Sarajevo bilo najodvratniji grad na svetu, ostalo bi pitanje: kako se naziva čovek koji pljuje i šutira nogom u cevanice onog ko je već vezan i prebijen. Jer, to mrsko Sarajevo već četvrtu godinu Kaporovi prijatelji i istomišljenici tuku i razaraju, granatiraju i izgladnjuju i ubijaju sve živo što je na puškometu i topometu. I na kraju dolazi još Kapor da ga opljune i do kraja ponizi, u najboljoj jalijaškoj tradiciji koje se tako gadi…” Ovih dana mi je došla pod ruku Kaporova knjiga „Zelena čoja Montenegra“ napisana 1992. godine. Knjiga je čitljiva, u njoj se govori o prijateljstvu Kapora i Zuke Džumhura i zajedničkom pisanju scenarija za film o bitci na Vučjem dolu i legendi vezanoj za kneza Nikolu Petrovića i Osman – pašu Sarhoša. O Zuki nije napisao ništa loše. Ali u posljednjem poglavlju Kapor piše neke stvari koje govore o njegovom opredjelenju posljednjih godina. Govori da iz vjerskog i građanskog rata izvještava za beogradske listove, da prelazi planine sa srpskom vojskom i da je vidio mlade crnogorske ratnike kako su se „tukli sa Latinima i Turcima koje više niko nije zvao muslimanima – predačko nasleđe izbrisalo je u potpunosti novo ime starih dušmana. Turci su, tako, ponovo izašli iz tame davnih vremena.“ Momo Kapor koristi i ovu knjigu da još jednom popljuje ono društvo koje mu je sve omogućilo, onu državu i njenog predsjednika. Na strani 73. knjige (Knjiga komerc Beograd,2006.) on piše: “Čitavo svoje umetničko delo Zuko Džumhur je stvorio pod vladavinom poluobrazovanih, nedoučenih kabadahija koji su želeli da imaju svoje dvorske lude, pesnike, muzikante i zabavljače. Bio je, dakle, talac jednog primitivnog sistema, koji nije mogao razumeti istančanost njegove gotovo dekadentne umetnosti istočnjačkog filigrana.“ A o Titu kaže na strani 137: „Tito je pokazivao izuzetnu naklonost prema njemu… Kad se Zuko pozdravljao sa Titom oni su se poljubili kao da se odlično poznaju… (Zuko) je kao starovremenski čovek osećao nostalgiju za Austrougarskom, čiji je jedan skroman podnarednik postao jugoslavenski car! Kad već nije stigao da živi u Šenbrunu Franje Josifa, ove posete balkanskom dvoru njegovog podoficirskog dvojnika ispunjavale su ga zadovoljstvom.“ On pritom namjerno izostavlja Titovu vojnu, političku i državničku veličinu. Zaboravlja da je Tito bio okružen prvoklasnim inteluktualcima, koji su zauzimali i visoke državne pozicije ministara i ambasadora kao što su Koča Popović, Marko Ristić, Vladimir Velebit, Miroslav Krleža …Po ocenama nekih savremenih pisaca i umjetnika sloboda umjetničkog stvaranja bila je veća u Titovo doba nego sada. Momo Kapor mi je, kako kažu stari ljudi, „izašao iz hatera“. Ne zaboravljam njegove romane ali to što je radio i pisao posljednjih 20 godina je pad u smrdljivu baruštinu nacionalizma i antikomunizma.

Kao na stočnoj pijaci: Odbornica vikala nemoj da galamiš ođe, da se obadaš

U Banjoj Luci u toku je konstitutivna sjednica 11. saziva Narodne skupštine bh. entiteta Republika Srpska, a glavna “zvijezda” predsjedavajuća Nataša Radulović iz vladajućeg SNSD-a. Osim što se svim zastupnicima obraća neprilično na “ti”, imala je niz ispada. – Nemoj me krstiti, oduzet ću ti riječ. Oduzmite Vukanoviću riječ, ne dozvoljavam provokacije. Nemoj ođe da se obadaš, sad ću te izbaciti…

View On WordPress

Demonov backstory

Rekla bih da nema spojlera ni za šta. Sigurna sam da ima slovnih grešaka, ali malo me mrzi da ispravljam (kad sam pola dana provela tako što sam vezla glupu lavandu na parčetu tkanine). Svejedno, ima par reči koje su malo teže za čitanje i stil je malo drugačiji nego obično jer nisam navikla da pišem kratke stvari poput ovoga, ali rekla bih da je ok [MadaMeniSeČiniMaloNeshvatljivo:)]. Možda je malo cringe na kraju, ne znam zašto, ali kao, narod sa Enora (3.kontinet) dosta veruje svojim svetajama i svetajima (svetice i sveci), jer kao oni imaju veći običaj da samo dođu i bacaju čudesne magične događaje da pokažu svom narodu da će sve da bude ok, bez obzira na to koliko su stvari zajebane. Ali naravno, demon, Rožmberk dok je bio čovek, je živeo tako da mu se sveci baš i ne pokazuju i samo u jednom kratkom periodu života (piše tu negde dole) je bio spojen sa njima. Also, ovo se dešava u preiodu pre nego što je kontinet Enor postao sav jeziv i čudan i nepristupačan kakvog ga vidi ostatak sveta. 

********OVO NIJE SPOJLER, zato što je očigledno: Na indirektan način sam rekla da je Sudbina kriva (na kraju, BašJeKurvaMrzimJe).*********************

Zvali su ga Gubavi Rož. Nikada nije razumeo zašto, nije hteo da razume. Živeo je samo sa majkom, ona je bila najbolja žena za koju je znao, za koju iko može da zna.

   Za razliku od ostalih koji su bili proglašeni gubavim, Rožmberkova mana se nije isticala; na prvi pogled. Ipak, ako bi iko razmenio sa njim barem dve reči znao bi da nešto nije u redu. Rožmberk je bio pametan dečak, ali imao je problema sa vidom; nije bio slep, ali istovremeno ponekada ništa nije video. Njegova majka se trudila da mu pomogne oko problema, ali uzalud je trošila novac i uzalud ga je vodila da se moli mnogim svetajama i svetajima, bili oni poznatog imena ili ne. Niko nije mogao da mu pomogne.

   Dane je obično provodio u luci, toga se najbolje seća, miris soli i barem jedan glas koji na njega više da je slep. Njegova majka je tu radila, a posle posla bi samo sedela i gledala u more, kao da pod vodom može da vidi naduveno telo muškarca kog Rožmberk u životu nije video. To telo je već odavno ništa, a i svejedno ga ne bi videla u vodi glizu luke, Rožmberkov otac je umro daleko od obale. Iako je bio premali, nije mogao da razume zašto bi iko izabrao da umesto čvrste zemlje pod nogama ima slabašne daske, mada možda je tako mislio zbog svog bednog vida.

   Dobro su živeli, malo tužno, ali kako su stanovnici sela uvek govorili – život je tužan. Posle nekog vremena, Rožmberk je primetio da se svakim danom kraće zadržavaju u luci, posle majčinog posla. Hteo je da pita, ali nije, nikada nije bio dovoljno hrabar da pita svoju majku išta.

  Odgovor je jednog dana sam došao na vrata, mladić, bio je sigurno nekoliko godina mlađi od njegove majke, ali u trenucima kada Rožmberk nije mogao da vidi apsolutno ništa, mogao je da čuje koliko srećno zvuči glas njegove majke i to mu je bilo dovoljno da dopusti novom čoveku da se približi. Nikada nije zaista u potpunosti video odvažno lice, ali pamtio je kako ga po obrazu grebu čekinje brade svaki put kada bi ga dobroćudni čovek zagrlio, zvao se Ašilj, bio je dovoljno jak da podigne bilo šta što bi Rožmberk pokazao i bio je dovoljno hrabar da se osmehne ljudima koji bi mu zapretili. Uvek je mirisao na so, na vlažan vazduh mora, uvek je pričao o svojim potragama za morskim nemanima i o svojim borbama sa morskim razbojnicima. Skoro je izazvao želju za morem u Rožmberku.

   Mir nije trajao dugo, Ašiljove oči su sijale dobroćudno, ali on nije bio takav. Njegov veseli glas je svakim danom postajao sve grublji. Majka je postajala tužnija i ponekad bi se zadržali u luci sve dok ne postane hladno samo da bi se što pre vratili kući. Ako je verovati majčinim rečima, Ašilj je imao osamnaest godina, što je triaest godina više od Rožmberka. Sav novac, i svoj sopstveni i njihov je trošio na piće, i čudne žene zbog kojih je majka uvek plakala, ili urlala. Plašio se majčinog urlanja i lako se odaljio od Ašilja koji se vrlo brzo pridružio ljudima i koristio nadimak Gubavi Rož.

   Večerali su u tišini, još nekoliko meseci i Rožmberk će napuniti šest godina, biće dovoljno star da pohađa nastavu i da ga još više ljudi naziva pogrbnim nadimkom. Nije ni počeo da jede, kašika mu je pred očima bila mutna, zbog toga je obično gubio apetit i dok je Ašilj još bio pristojan, nekako bi uspeo da se najede, čak i kada ništa ne bi video. Stisao je dršku kašike i čuo se udarac o drvo.

   Besni, skoro urlik je naterao Rožmberka da skočio od stola. Nalazio se kod dovratka i odjednom mu je vid bio dovoljno jasan. Ašilj je ustao od stola i udario majku, koja se samo tiho pobunila i malo sklonila od stola. Izgledala je krhko, kao od porcelana i Rožmberk je samo čekao da vidi kako se slama. Razrogačenih očiju je gledao pesnice, njegova majka je ležala na podu, a Ašilj se nadvio nad njom, urlao je nešto, psovao je. Ovo nije bio prvi put da se uplašio, ali jeste bio prvi put kada mu je srce stalo, kada su tamne Ašiljove oči pale na njegove, bledunjave, jadne.

   Ašilj je izgledao kao neka zlohuda planina, žustrim korakom se približavao i Rožmberk je očekivao svoj kraj. Ali ogromni lovac na nemani je samo prošao pored i za sobom zalupio vrata dovoljno jako da jedna lepa slika padne sa zida i polomi se, dovoljno jako da tišina zavlada i jedino što je ometa bude tih majčin plač. Sada ništa nije video, ali pokušao je da zapamti koliko su jarke boje bile i koliko je jasno video svaki detalj, svaki ožiljak na stolu, svaku mrvicu hleba na stolu i sve što štrči iz tepiha previše starog.

   Nije znao da li da bude zahvalan na tome što više ništa ne vidi, polako je napipao svoj put do nečega što je u prostoru osećao šćućurenu loptu na zemlji. Bila je toliko mala i krhka i plašio se da se slomila. Sagnuo se i ruke grube od prekomernog rada su ga zgrabile zbog čega je vrisnuo.

   Par dana pošto je Ašilj otišao je sve bilo mirno. Majka je naravno dosta često plakala, plašio se da priča sa njom, ili da je glada i bio je zahvalan na tome što mu je vid tih dana bio pogotovo veliko sranje. Bilo je mirno Ašilj se nije vraćao, nikada se neće vratiti, ali to majku nije usrećilo, često bi je uhvatio kako sedi za stolom, zgrbljena nad nekom hartijom. U hodniku su i dalje bile Ašiljove iznošene čizme, odvratno su smrdele, ali kada je Rožmberk pokušao da ih iznese, majka je zaurlala dovoljno glasno da mu nešto proleti kroz kičmu. Izudarala ga je i čitava dva dana posle toga nije ništa video.

   Jedne večeri, dok su sedeli u tišini i čekali da se hrana malo ohladi da bi jeli, neko je došao, razbio je vrata. Da li je to Ašilj? Ne, više ljudi, bili su mešine mišića u mraku, bili su snažne gute života u porećenju sa majkom.

   Drali su se, na majku, pretili su, pokazivali su joj nekakav papir i pretili su. Ona je ćutala sve vreme, osećao je da ih gleda, ali nije znao kako je to uspevala, kako je bila dovoljno hrabra. Morala je da povije vrat da bi pogledala ogromnim ljudima u oštra lica.

   Izbacili su ih na ulicu.

   Nije bilo dozvoljeno da išta uzmu iz kuće i majka je tiho plakala dok su šetali mokrim ulicama. Pre koliko je padala kiša; da, tri sata? Ne seća se tačno, ali u ušima mu je i dalje zvonilo dobovanje kapi o prozore. Šta će da rade kada ponovo padne kiša? Znao je da ne smeju da se vrate. Nemaju dom, nemaju ništa. Tada nije razumeo, ali posle mu je nekako došlo da je Ašilj bio odgovoran. Potrošio je sav njihov novac, sve što su imali je izgubio, i sada je neko nepoznat to posedovao. Da li su oni ljudi uživali u vreloj supi koju su im ostavili na stolu jer nisu imali vremena ni da se najedu kada su ih izbacili?

   Kao da se neko smejao dok ih gleda kako pate. Raširila se bolest, kao šapat kroz pećinu. Ulice su smrdele gore nego Ašiljove čizme, čiji je lik, od one noći kada je sve jasno video, Rožmberk upamtio bolje nego ikada pre. U trenucima kada ništa nije video, Rožmberk je mogao da oseti da po ulicama leže neke mešine i da nije bilo trenutaka kada je nešto iole video, verovatno bio podlegao iskušenju da dotakne jednu mešinu i vidi šta je. Bili su to ljudi, mrtvi ljudi, mračni kao zemlja koju je Rožmberk video. Nije bilo dovoljno radnika koji bi sakupljali tela i nosili ih na spaljivanje da se bolest ne širi.

   Majka je dobila otkaz, dosta ranije, pre bolesti.

   Dobro, ona može da sakuplja tela. Pre nego što mu je rekla da joj se ne približava, osetio je da nešto nije u redu. Nešto u majci, nešto svetlo, nešto što svako živo biće ima, je postajalo sve bleđe. Gasilo se. Majka umire? Da li su je leševi zarazili? Ali rekla je da pazi, u trenucima pre nego što bi otišla i ostavila Rožmberka potpuno samog, u mraku, da je čeka da se vrati kasno uveče. Imala je lošu opremu, nije pazila. Sada je mogao da oseti kako se muči i kako umire i kao da se nešto zlo smešilo, vid mu je bio dovoljno dobar da je gleda.

   Lice mu je bilo bezizražajno, bili su premešteni u neku čudnu građevinu gde su bauljali ljudi sačinjeni od kostiju i kože. Bauljali su kao Rožmberk kada ništa nije video, ali on se navikao, a oni nisu. Oni će da umru, a on neće. Gledao je ljude, stare i mlade, muškarce i žene, izgledali su isto. Ličili su na njegovu majku i ona je ličila na njih. Okruživali su Rožmberka kao neka čudna voda. Pokušavao je da se drži dalje od pegavih ljudi koji iskašljavaju krv pre nego što umiru. Čuja je koža tanka poput paučine i pegava. Čiju su udovi slabašni i kosti staklene tako da se slamaju dok oni hodaju. Ali ipak nastavljaju da hodaju, i duboko dahću jer im je teško da dišu zbog sluzi u plućima i bola koji prouzrokuje disanje.

   Sve je bilo manjedoktora. Majka je sve više ličila na ljude oko sebe. Jedan dan je video nekog čoveka, jedva ga je prepoznao, bio je to majčin prijatelj. Ali nije bio Rožmberkov prijatelj, taj čovek ga je zvao onim glupim nadimkom i smejao mu se dok su ga drug adeca maltretirala u trenucima kada su mu čitav svet predstaljale svetloplave svetleće gute ljuvih bića i crna okolina.

   Bilo mu je drago kada je video da majčin prijatelj i njegov neprijatelj umire u bolu.

   Sedeo je u stoličici koju su mu doneli vidari, nije mu bilo dozvoljeno da se odvaja od majčine postelje. Gledao je debele jastuke, tamne, ispod majčinih očliju. Čudne pege na njenim rukama i svaku i najmanju venu koja se videla ispod tanke kože. Samo običan dodir bi je ranio. Neki delovi tela su joj bili uvijeni u zavoje koji su smrdeli na crkotinu, na buđ. Kao da njegova majka truli živa. Nagnuo se ka njoj jer je osetio da ga traži pogledom. Da li majka vidi, odnosno ne vidi ono što on vidi?

   Svetloplava svetlost je skoro nestala, hteo je da ode. Majka se više ne pomera. Ne diše. Umrla je tiho, za razliku od ostalih.

   Skoro je vrisnuo kada su ga tanki koštani prsti zgrabili za kragnu, za vrat. Učinilo mu se da su dugi prsti kandže i da će mu iseći kožu na vratu, ali nisu bili. Razrogačenih očiju je gledao u znojavo lice svoje majke. Da li je to majka ili neki zalutali čovek koji samo što nije umro?

   „Rožmberk“, glas oličenje sablasti, škripanje vazduha kroz mrtvo grlo, „Obećaj mi... naći, ćeš, Ašilja. Ubićeš. Ga. Osvetićeš. Se... nateraj... ga... da...“ Skoro je vrisnuo, kandže od prstiju obmotane oko njegove kragne, oko njegovog grla, u čvrstom stisku. „Pati.“, poslednja reč.

   Klimnuo je glavom onoliko koliko su mu stisnute šake to dozvolile. Pokušao je da se reši stiska, ali kada nije uspeo skoro je zacičao. Ako ga vidari nađu, ubiće ga. ovo će im biti izgovor. Ali osećao je, znao je da se nije zarazio, čak ni sada.

   Čulo se suvo krckanje kada se odvojio od majke, zgrčene u beskonačnoj patnji izazavanoj bolom i tugom, a ne bolešću. Morao je da joj slomi prste da bi se oslobodio stiska i potrčao daleko odatle. Spaliće joj telo. Ali, njegovo obećanje ostaje.

***

Narednih trinaest godina je proveo na ulici. Primili su ga sveštenici pod svoje, u jednom trenutku. Govorili su da će svetaje i svetaji uvek biti milosrdni, ali Rožmberk nije verovao, nije hteo da veruje jer je osetio nešto drugo. Navikao se na mračni svet, naučio je da iz mraka izdvaja lica, gleda pomno. Traži, poput životinje ono jedno poznato, izgrebano vetrom sa pučine, okruženo presuvom kosom koja miriše na so.

   Čistio je crkvu, to je bilo njegovo zaduženje. Ova crkva je bila sagrađena par godina pošto je bolest iščezla – što znači da je bila sačinjena od kosti. Bila je bela kao sneg, bila je glatka i čista. U grlu je osećao miris pepela svaki put kada se kretao kroz nju, ali kada je o tome pričao sa bilo kim ko je bio rad da ga sasluša nikada nije našao nekoga ko deli mišljenje sa njim. To ga je u početku plašilo, ali navikao se. Na sve se navikao. Uvek se navikne.

   Svakog dana je slušao istu priču predstavnika raznih svetaja i svetaji čija imena nije pamtio. Sveštenik Bžel, on je uvek pričao, njegov mladi glas monoton i prazan kao da ni sam nije verovao u ono što priča. Pričao je o Lvholjev'iščuzgi gde će svako da dobije ono što zaslužuje. Koliko se seća iz priča ljudi koji su barem jednom otputovali do Dela ili Kibeje, ljudi odatle su svet duša zvali Katef. Lično, Rožmberk je više voleo naziv koji su koristili Delčani i Kibejčani, ali pored tog naziva i čaja ništa ga nije privlačilo ka druga dva kontineta. Kao ni većinu ljudi odavde.

   Ostao je do kasno uveče, mogao je da čuje Bželov glas kako odzvanja u dalekim hodnicima. Nije mogao da podnese Bžela, jer kao što je to odavao svojom monotonom pričom, nije ga bilo briga za to što misle cenjene svetaje i svetaji, ali takođe nije hteo da ih neko poput Bžela omalovažava. Kada se uverio da je sam i da ga vide uvek budene oči svetaja i svetaji, prišao je jednom zabačenom uglu. Iz tajne pregrade u podu je izvadio kutiju, a iz kutije dugo zlatno sečivo. Nabavio je to sečivo onih dana kada je bolje video, mislio je da će zlato sijati čak i kada on ne vidi, ali nije bilo tako. Nikada nije tako. Ipak, sečivo je dobro koristilo, uvek oštro, zakrivljeno. Savršeno. Odmerio je poznatu težinu svoje zlatne sablje tako što je u šaci nekoliko puta zavrteo dršku.

   Zaputio se ka hodnicima, duboko ispod crkve, gde je Bžel već sigurno sa sebe strgao vunenu odeću sveštenika. Nekako, kada nije osećao mržnju, Rožmberk bi se pitao kako li bi bilo da on obuče odeždu, da stoji pred ljudima i priča im o tome da ih uvek štiti Čeželj, svetaj koji je pomagao prilikom borbe, činio da žetva bude laka, dogovarao se sa nemirnim mrima da se smire na dovoljno vremena da moreplovci dođu svojim kućama. Bžel je retko pominjao Čeželja, ili bilo koga sličnog. Nije poštovao. Nije voleo.

   Rožmberk je brzo došao do hodnika u kom je bio Bžel. Video je sveštenika, pozvao ga je, čuvao je sablju sakrivenu iza noge, svestan da Bžel nije učinio ništa da osvetli hodnik. Mrak je. Rožmberk živi u mraku. Lagano se osmehnuo.

   Bžel nije ni vrisnuo. Malo njegove krvi je prsnulo na Rožmberkovo lice, zbog čega je on prezrivo frknuo. Telo je jednim pokretom bilo poprilično unakaženo. Rožmberk nije ni tepnuo, loše je video danas, ali mogao je da oseti tačno kako izgleda Bželovo telo. I nije mu bilo žao. Sagnuo se, obrisao je zlatno sečivo o vunenu odoru, okrenuo se ka telu čoveka koji ne bi uputio poštovanje ni Sabasnom Kosaču, a kamo li nekome drugom.

   Bžel ga je podsećao na Ašilja.

   Obukao je odeću spremljenu u maloj sobi u kojoj bi Bžel provodio noći. U malom ormaru, napravljenom da bude deo koštanog zida je našao odeću. Vratio se do dvorane, seo je pred oltar i gledao blaga lica svetaji i svetaja, nisu izgledali kao da ga osuđuju, ali nisu izgledali ni kao da ga podržavaju. Zbog toga se namrštio. Sakrio je sablju pod odećom.

   Skoro je zaspao kada su ga koraci prenuli u stvarnost. Podigao je glavu, video je ženu kako se približava. Nosila je odeću sačinjenu od gomile spojenih krpa. Takvu odeću je on nosio kada je majka bila živa. Takvu odeću je nosio svaki put osim kada je bio u ckrvi. Namestio je pletenu tkaninu pod debelom vunom i ustao, očekivalo se da on ustane pre nego što žena stigne fo njega. Blago se osmehnuo, prepoznao je ženu po zvuku koraka. Ona je svakodnevno dolazila.

   Pre nego što je stigla da pita očigledno rekao je: „Ja sam vid žrtvovao da bi svetaje i svetaji videli kroz moje oči. Šapatom im prenosim šta ljudi govore ovde, danas se Bžel nije osećao dobro i zamolio sam ga da se odmori, zbog čega je on mene obavezao da obavljam svete dužnosti.“ Nije bio siguran ni da li samom sebi veruje, žena je samo klimnula glavom.

   Otišli su da se mole, za moreplovce, od kojih je jedan bio i ženin muž. Ona je tiho ispričala da je njen muž dobio posao kod nekog čoveka koji se bavi lovom na nemani. Zbog toga je Rožmberk zamalo isukao sablju, slušao je kapetanu, i u njemu pronalazio Ašilja, iako to možda nije Ašilj, naći će ga. Poslaće ga u Lvholjev'iščuzgi, ili u Katef ili kako god iko naziva svet duša, a ako treba lično će da ga odnese u koram, pred noge bilo koga ko je voljan da kazni kako dolikuje.

***

Već sledećeg dana je našao ljude koji bi ga primili na svoj brod, bez obzira na vid. Platio je dobro, ubio je nekoliko njih tako da je kapetan morao da prihvati bilo kakvu posadu. Niko nije znao da je on ubio. Niko nikada neće znati.

   Bilo mu je muka od mirisa soli i grozne hrane koju su imali na brodu. Ipak, iz nekog razloga, ljudi su voleli more, voleli su gomile i gomile plave tkanine koja se mrška i pokreće i od koje ih deli samo nekoliko dasaka. Naslonio se na ogradu i gledao ka horizontu. Plavo. Plavo nebo, plavo more. Ali nebo postaje modro, crveno, boje se smenjuju dok zalazi sunce, a more samo postaje crno, kao leševi bolesnih. Kao majka kada su je spalili. Gledao je iz daleka. Napao je vidare koji su hteli da iskoriste bolest kao izgovor da ga ubiju jer mu je vid, odnosno slepilo, bilo falinka.

   Daske po njegovim nogama su siktale dok je hodao ka potpalublju, da se skloni od mraka kao normalni ljudi. Ne plaši se mraka.

   Živi u mraku.

   Proveli su previše vremena na moru, petnaestak meseci. Navikao se da daske sikću i ciče dok hoda. Da voda crni kada zalazi sunce, da nebo izgleda modro kao majka pošto je Ašilj prebije. Navikao se da je hrana odvratna i da će ljudi da umru od gladi ili neke bolesti. Ili da će samo da padnu u vodu posle nekog vremena.

   Došao je do mesta kapetana. Nikoga nije ubio tokom puta. Vetar mu je pevušio na uši majčine isprekidane reči. Godinama je od tih reči ispeo čitavu zakletvu, sastavio je sve što je hteo da učini Ašilju kada ga nađe. Bio je spreman da nabroji tačno koliko kurvi je Ašilj dovodio i koliko pića bi pobio pre nego što bi nešto razbio. Besno je gledao u plavo, čekao je da se boje izmene kao i svako jutro i svako veče. Video je. Ivice sveta u koji gleda su bile crne, mrtve. Mrak. Ali pred sobom je video, jedra – belo. Ašiljov brod? I ako nije, moraju da se približe, fali im hrane, a sudeći po smeru u kom se kreće brod pred njima, dolazi sa nekog od ostrva, imaju hrane napretek. Izdao je naređenja gladnoj posadi i još se i sam uključio. Brzo su stigli do broda. Kako su se primicali tako je bolje video. Uvek bolje vidi kada će nešto loše da se desi, kao da, ko god da ga je osudio na slepilo i vid želi da dokaže da je život tužan. Bolje je da ostane u mraku. Neka sve bude mrak.

   Pre nego što su spojili brodove, da mogu da razmene dobra i neophodno. Rožmberk je prepoznao lice. Starije je sada, oštrije, ali jeste. Brada je duža, nije više običan skup bednih čekinja. Ramena su šira, mišići malčice veći. Tamne oči gladne, bedne. Sijaju. Mrzi ih. Mrzi. Majčin glas mu pevuši u ušima, kroz vetar. Gleda kožu grubu od slanog vazduha, lice čvrsto do strahota mora. Koliko li je različitih nemani uhvatio dokom godina? Majka obećava. Sjajne oči se sreću sa njim i ponovo ima pet godina, majka leži, plače, prebijena, unakažena za bilo koga drugog. Ašilj ga gleda, prolazi pored.

   Ašilj ga nije prepoznao. Ili nije hteo da ga prepozna. Pročulo se. Dečak – čovek – zlatne sablje, uništava sela. Ubija ljude i krive i nedužne. Govori da pomaže Čeželju. Ne zna kome pomaže. Besan je. Mrzi. Uvek više. Šta god da uradi, samo je besniji, samo više mrzi. Čekao je. Tražio je. Na sebi umesto kapetanovog ogrtača nosi deo odore sveštenika, belu vunu, čvrstu, umirujuću.

   Nije miran. Nema mraka. Ali navikao se na mrak.

   Ako bi Ašilj i prepoznao lice na kome se vidi bes, prepoznao bi ga sa plakata, sa poternica. Uplašio bi se čoveka sa zlatnom sabljom. Uplašio bi se, zato što čovek sa zlatnom sabljom nije do sada bio poražen, i nosi ožiljke neuspešne odbrane svog neprijatelja. Koža mu je preplanula od sunca zato što šeta usred dana i zato što je poslednjih petnaestak meseci proveo na brodu. Visok je, mlad. Kosa mu je duga i vezana u pletenicu, da ne smeta. Oči su mu prazne, uvek su prazne. Blede. Prazne su kada ubija, blede su kada ne vidi. Da može skočio bi preko ograde, preko tri metra koja ga dele od Ašiljovog broda. Mrzi. Prezire.

   Isukao je sablju, polako. Sada svi gledaju u čudnog, novog, mladog kapetana. Koji je bio pristojan i finiji od starog i koji je radio zajedno sa posadom i delio poslednju bajatu koricu hleba na jednake delove. Sblja se sija na suncu. Ljudi vide svoj kraj u njenoj oštrici.

   More je pocrnelo, ali nije jutro i nije veče. Crvotočne daske mu sikću pod nogama. Tresu se. čuje se krckanje. Ljudi višre beže. Jarbol je polomljen, pao je u more, čuo se prasak vode, uzburkale i penušale kao da je besan ker, a ne voda.

   Nije prepoznao biće, video je oči, video je duge zube. Osetio je smrad, crkotina – podseća na ljude umrle od bolesti, na neki način podseća i na crkvu i Bžela. Izvio je vrat da bi nagnuo glavu i gledao dok se tetura po brodu, gleda u nepce koje mu se diže nad glavom, pored smrada crkotine oseća i smrad neizmerne gladi. Zateturao se unazad, nije hteo da ga proždere neman da bi se osvetio Ašilju. Kasno je. Mrak i lomljava preuzimaju. Komadi drveta lete na sve strane i da nije navikao da živi u mraku ti komadi bi ga ubili, jer zubi nisu. Čuo je nekoliko vrisaka, ali oni su brzo iščezli, kao i miris krvi jer se pomešao sa solju.

   Čuo je još lomljave, još vrisaka. Psovke. Nekako je izbegao nalet onoga što je ostlao i od drugog broda, kao i komade mesa koji su nekada bili ljudi. Mora da izađe odavde, ali prvo da nađe ono što je ostalo od Ašilja i uveri se da je sve u redu, da majka više ne pati jer je Ašilj mrtav. Grcanje mu je prekinulo potragu, okrenuo se nekoliko puta oko sebe. pod bosim nogama je osećao sluzavu podlogu i nije ni hteo da nagađa gde li se sada nalazi, duboko u nemani. Polazi za grcanjem, jer ikao dobro vidi, mrak koji je neman načinila progutavši ga to poništava. Pronašao je zglob koji zrači svetlošću. Čuo je poznat glas kada je grcanje prestalo. Toliko se razbesneo da je skoro pustio Ašiljov zglob, ali ako ga pusti, onda ga možda više nikada neće naći, tako da je odlučio da ga stegne još više.

   Pucketanje se čulo nekoliko trenutaka pre nego što je treperavo bedno svetlo omogućilo dvojici muškaraca da vide jedan drugog. Ašilj je bio povređen, bedan. Rožmberku nije bilo ništa, stisao je dršku svoje zlatne sablje i somehnuo se zlokobno, a izgledao je još strašnije dok mu je lice bilo osvetljeno bednim svetlom. Sveća je nekako gorela, ne sveća, šaka. Ašilj je Ratnik.

   Nije ga prepoznao, pored onog čoveka na kog svi upozoravaju već nekoliko godina, nije ga prepoznao. Ali Rožmberk je po prvi put hteo da bude prepoznat kao Gubavi Rož. Prvi put je izgovorio svoj prokleti nadimak, ali prokletinji u očima nije zasijalo ništa, nikakvo prepoznavanje. Ništa. Sve dok ga nije sabio uz sluzavi zid unutrašnjosti nemani koja je izgledom podsećala da obris nekog zmaja. Uvek je sve što vidi obris, kao nije čovek koga će da ubije.

   Prvo je ispričao Ašilju kako mu je majka umrla, šta mu se sve desilo, pa je zatim počeo da ispunjava osvetu, učinio je sve što mu je majka rekla da učini, iako mu zapravo nije rekla ništa od toga.

   Zadržao je jedan zub kao suvenik, prvo Ašiljov pa zatim i zub nemani, kada se oslobodio i ostavio leš da potone negde u mrak. Nije bio siguran koliko dugo je plivao do kopna, ili kako je uopšte našao kopno. Morao je da sa sebe strgne vuneni kaput sveštenika. Vera u svetaje mu je brzo došla u život, mislio je da paze na ljude, na Enor, ali nije bilo tako i kada je shvatio da ga niko, do on sam, nije odveo do ostrva do života, prestao je da veruje u pomoć, bilo čiju pomoć.

   On neće pomoći ovom svetu, on će da ga natera da se savije, da se prilagodi i postane bolji. On će da učini da mrak vlada i da se ljudi oko njega teturaju u mraku. U crnilu.

   Niko mu nije stao na put, nastavio je. Besniji, moćniji. Olako bi zbrisao sve što mu stane na put, pa i ono što se skloni od njega. Majka je prestala da šapuće kada vetar duva. Dobro. Zaboravio je kako izgleda, zaboravio je kako je zvučala i kako je gledala u more i čekala da se vrati muškarac koji ne može da se vrati.

   On će da predstavlja razlog zašto se ljudi ne vraćaju kući.

   Osvojio je celo ostrvo, ali ovog puta je uspeo malo da se smiri i poštedei neke ljude. Preselio se u zamak, a zemlja pod njegovim nogama je crnela dok je hodao i više nije bilo mesta na ostrvu koje nije bilo crno, i mračno i tamo. Nije znao kako je uspeo da podeli svoju tamu, svoj mrak koji je neprestano gledao tokom života sa ostrvom. Nije ga bilo briga, jednog dana, sve će da bude mrak.

   Seo je na svoj crni tron, oko njega su bili preživeli ljudi, drhtali su bolno ispravljeni, a oči su im bile blede, sive... crne. Bile su crne, u potpunosti kao njegove. Majka mu se nikada nije obratila posle smrti, vetar nije šaputao njene reči nego nečije tuđe, i sada, dok je sedeo i gledao ljude, i sve što je učinio. Poželeo je da ponovo veruje i da mu se umesto tog nečijeg tuđeg glasa, zaista obratila majka, zato što bi sada bio miran i zato što bi mu voljena zlatna sablja ležala u šaci bez bola.

Fankids Masterlist

See updated version at https://www.tumblr.com/frostygrl101/633395730829148160/updated-masterlist-with-parents-kids-rivals-and

Okay! i said that i would post a list of all my kids and i’m gonna deliver. uhh...fair warning, this list is VERY long hahahahaha. i just...love fankids, and i love all the pokemon characters so..they have lots of kids.

Anyway! enjoy, also some things (like maiden names and ship names) are missing, i’ll be editing this post as i go..hopefully. Not all the regions have kids yet (Alola and Galar), i keep changing things, so until i’m certain there won’t be anything on them yet. If you have any question feel free to ask or comment.

moving on; all the kids are below this line.

Kanto

The Oak family - ArroganceShipping - Garrison Oak x Andrew Oak (nee Hayden) 

Timothy Oak

Fernando Oak

Gael Oak

Tiago Oak

The Ketchum Family - Pokeshipping - Ashura Ketchum x Misty Ketchum (nee Waterflower)

Alysha Ketchum

Arya Ketchum

The Pewter Family - LuckShipping - Brock Pewter x Lucy Pewter (nee Pike) 

Poppy Pewter

Carmine Pewter

The Ravenwood Family - RocketShipping - Jessie Ravenwood (nee ?) x James Ravenwood

Roselle Ravenwood

The Sketchit Family - HandymanShipping - Tracey Sketchit x Daisy Sketchit (nee Waterflower)

Lyria Sketchit

Isadora Sketchit

Rain Sketchit

Single Parent Damian Carve 

Alastor Carve

Single Parent Leaf Greene

Kyle Greene - Adopted

The Clyde Family- NeoRocketShipping - Butch Clyde x Cassidy Marlow 

William Clyde

The Martin Family -ToughGroundShipping - Aj Martin x Giselle Martin (nee Blanche) 

Ajax Martin

Single Parent Joe Parley (From pokemon tech, kanto)

Gem Parley

Johto

The Wataru family- FlamingTideShipping - (my oc’s, see original characters section for info) Samila x Zachary.

Samara Wataru

Samantha Wataru

The Amamiya Family- YellowShipping - Ritchie Amamiya x Casey Amamiya (nee Striker)

Kate Amamiya

Single mother Domino Hade

Tulip Hade

The Amachi family- Falkner Amachi x Morty Amachi (nee ?)

Amaya Amachi

Zephyr Amachi

Sinnoh

The Palladino-Rebolledo Family - ColdCoffeeShipping - Paul Rebolledo  x Barry Palladino

Leo Rebolledo

Sal Rebolledo

CurtainShipping - Reggie Rebolledo (Deceased) x Maylene Cobble 

Chloe Rebolledo

The Casrin family - SnowpointShipping - Zoey Casrin (nee Williams) x  Candice Casrin

Constance Casrin 

The Hudson family - PenguinShipping - Dawn Hudson (nee Berlitz) x Kenny Hudson

Harmony Berlitz

The Regan Family- UncomfortableShipping - Conway Regan x Ursula Regan (nee ?)

Vivianne-Mae Regan

Hoenn

The Maple family - ???Shipping - Maybelle Maple x Cameron Dale

Arabella Maple

The Natochenny Family - KantoContestShipping - Solidad Natochenny and Harley Reynolds

Sunshine Natochenny 

Cherry 

Cloud 

The Birch Family - FellowAdminShipping - Courtney Clarence x Brendan Birch

Casper Birch

The Morett/Maeve Family - NotebookShipping - Sawyer Morett x OC Belinda Maeve

Sally Maeve

Unova

The Mcgonagal family - FlareBusterShipping - Trip Mcgonagal x Georgia Hamilton

Tao Mcgonagal

The Griffith Family - SommelierShipping - Cilan Griffith x Burgundy Griffith (nee Bluebell)

Evelyn Griffith

Cerise Griffith

The ??? Family - SpokeShipping - Bianca x Stephan

Bridget

Bernadette 

Kalos

The Sycamore family - CloudedPastShipping - Alain Sycamore x Iris Sycamore (nee Ajagara)

Imala Sycamore

Kei Sycamore

The Blaire Family - BotiqueShipping - Serena Blaire (nee Leclair) x Shauna Blaire

Fleur Blaire

Lilou Blaire

Fiorello Blare

The Maple-Voltz Family - FourthWheelShipping - Bonnie Voltz x Maxwell Maple

Renard (ren) Maple-Voltz

Raina (rain) Maple-Voltz

Rosalie (rose) Maple-Voltz

Single Mother Miette Bellerose

Claudette Bellerose

Alouette Bellerose

1. Leks

Ovo je sad oriđiđi kako ide priča. I zaista, sad, potrudiću se da postavljam aktivno poglavlja (osim ako me plot ne uvede u neki komplikovani slump ili šta već) **spojler: Leks plače, Leks će uvek da plače jer je soft.

Konačno sam došao do čvrstog tla, to je bilo olakšanje, posle dugih dana na škripavim daskama. Nisam osećao ništa osim soli onolike vode preko koje sam preplovio. Osmehnuo sam se, bio sam srećan što sam se vratio, ipak, prošlo je pedeset godina, bio bi red da se vratim. Iza mene se prodrao neki mornar, bio je preplanuo i mišićav, i skoro duplo veći od mene; zbog njegovog grubog glasa sam poskočio i skoro upao u vodu.

   Luka se nije mnogo promenila za pedeset godina, što je bilo razočaravajuće. Kroz cipele sam skro osećao vlagu drvene platforme postavljene da se na nju istovara tovar sa brodova sa Dela; jer čaj je izgleda veoma bitan. Po mom mišljenju nije nešto (zbog toga su me zamalo ubili jednom). Neko me je okrznuo po ramenu, naglo sam se okrenuo, osećaj da bi bilo ko mogao slučajno da me prepozna je bio zastrašujuć. Izgleda da imam problem sa živcima, to je samo bio neki trgovac, kome je trebalo više mesta, za mnjim su se okovani i izgladneli vukli robovi. Došlo mi je da povratim od njihovog smrada i jezivog izgleda, kao šetajući kosturi u prnjama. Nemo sam sačekao da prođu pored mene, jer sam osećao, da ću, da se pomerim i milimetar, napraviti nepovratnu glupost.

   Letnje sunce mi je obasjalo usko lice, vazduh je bio vreo i mnogo vlažniji od onog sa Dela. Počeo sam da se krećem, da izađem iz luke i njene nepresatane gužve. Nisam imao nikakvu ideju šta bi trebalo da radim, nije mi se sviđalo što se malo stvari promenilo, pedeset godina je ipak dosta vremena. Zagrmelo je dovoljno glasno da par sekundi ne čujem ništa, tako je to sa sluhom šiljouhih. Pljuskovi su mi nedostajali, za divno čudo; svejedno bi trebalo da nađem neki zaklon.

   Pokušao sam da se izvinim svakoj osobi koju sam gurnuo dok sam išao ka kapiji koju je moj otac sagradio pre previše godina, mnogo je oronula otkad sam je poslednji put video. Slučajno sam gurnuo neku ženu, okrenula se ka meni baš kada sam hteo da se izvinim. Tunika joj je bila isprljana mašću ribe, verovatno sam ja odgovoran za to. Udarila me je svojim ogromnim laktom, pao sam na vlažne daske. Osetio sam smrad ribe, sada sam i ja bio prljav. Ponovo sam pokušao da se izvinim, ali žena je bacila zavežljaj ribe i počela da urla na mene, dovoljno glasno da pomislim da će uši da mi prokrvare i da se svi u prečniku od dva metra od nas odmaknu i nemo posmatraju.

   Žena je isukala svoj kratki mač i uperila ga u mene, imala je jako mišićave ruke, toliko mišićave da joj je biseps bio veliki kao moja glava, siguran sam u to. Pljunula je na daske i zamahnula glavom da skloni kosu upletenu u pletenicu sa ramena. Pokazao sam joj nešto za šta sam se nadao da izgleda kao prijateljski kez. Nadao sam se da vidi izvinjenje u mojim očima. Oslonio sam se o šake u pokušaju da ustanem, ali ona je približila vrh sečiva mom licu pa sam se predomislio. Ionako su ovde gadne, vlažne daske udobne.

   „Šta se dešava ovde?“, besni glas je verovatno sprečio moju novu prijateljicu da mi zabode vrh sečiva u lice, „Alije! Već sam te upozorio dva puta jutros, sklanjaj se!“

  Alije je bukvalno prorežala na čoveka, ali je sklonila svoje oružje, podigla je ribu. Sa visine je gledala mlado lice, i neprorodno svetle oči koje su pripadale istom. Besnim pogledom je okrznula dve ogrlice, teško je progutala, pa je promumlala izvinjenje i prebacila ribu preko ramena da ponese. Ratnik je gledao Alijina džinovska leđa dok je odlazila, na moju nesreću, okrenuo se ka meni. Imao je grimiznocrvenu traku vezanu oko mišice, bio je mnogo mlađi nego što bi čovek pomislio kada mu čuje glas. Pružio mi je ruku i pomogao mi da ustanem. Klimnuo sam glavom, gledajući u mali privezak u obliku mača oko njegovog vrata.

  „Izvinite ja…“, ako se i njemu izvinim, možda brže odem odavde.

  „Tek ste doputovali?“, toliko o mom planu da se provučem kroz gomilu, „Po protokolu bi trebalo da kreneta sa mnom. Dajte mi isprave.“

  Imao sam nekoliko lažnih dokumenata sa Dela, mada, pretpostavljam da bi on prepoznao da su lažna, počeo sam da kopam po uprtljači i mucam da sam u žurbi da ne bih išao nigde daleko. Našao sam najubedljivije isprave i uz bojažljiv osmeh ih pružio Ratniku. Gledao ih je predugo, gledao je par fleka od mastila uz procenjivački izraz lica. Gotov sam.

  „Ovo je najgori falsifikat alšanskih dokumenata koji sam video…“, gurnuo je hartiju u džep, hteo je da podigne ruke, da iskoristi moć na meni. Bilo mi je lepo tih par minuta bez problema.

  Iz srivenih kanija sam izvukao mali nož: „Ti si kriv za ovo, žao mi je.“ Sečivo mu je brzo i lako probilo grlo, zagrcao je i pao na kolena. Barem neće patiti mnogo. Potrčao sam ka kapiji, uskoro će doći ostali, moram što pre da nestanem negde u gradu.

  Trčao sam preko kaldrme, osećao sam kapi kiše na licu, prvo par njih, pa onda gomile, kao da mi neko posipa vodu kofom po glavi. Stiskao sam usne jer mi je falilo jako malo da zavrištim. Pred očima mi je bez obzira na sve bio lik Ratnika koga sam upravo ubio, on je bio u kraljevoj službi, to je označavala marama na mišici. Dozvolio sam sebi da plačem dok sam trčao, jer mi je lice svejedno bilo mokro, niko neće primetiti; za svakoga ko gleda izgledam kao glupi turista koji beži od pljuska.

  Već sam bio blizu centra grada, grudi su me bolele. Dozvolio sam sebi da usporim, prvo sam išao brzim hodom, pa zatim potpuno običnim. Duboko sam udisao topli vazduh, uhvatio sam se rukama za glavu, pred očima sam video ožtre crte lica ne starijeg od sedamnaest godina. Verovatno mi se ništa ne bi desilo da sam pošao sa njim, možda bi me propitivao o tome gde su mi dokumenta, ili bi mi rekao da moram da se vratim na Del. Ja sam idiot. Idiot. Idiot. Idiot.

  Grad se ipak malo promenio, ali ne nabolje, delovao je mračnije i strašnije. Bilo je dosta rupa u kaldrmi, kamenje je bilo istrošeno, ponegde čak i izvaljeno iz puta, ukradeno. Šta će bilo kome kamen za kaldrmu dođavola?

  Došao sam do jednog dela na drugom kraju Centra, već sam bio potpuno mokar, ali nema veze. Nisam ni sumjnao da se u celoj luci, koja je bila ogromna, već saznalo da sam ubio nekoga, sigurno me je i ona Alije opisala kolegama ubijenog Ratnika. Možda me već traže, u delčanskoj odeći će me brzo naći. Odjednom sam postao veoma svestan jeftine tkanine koja mi visi sa tela, i Ratnika kog sam ubio. Počeo sam da brišem lice i oči, moram da nađem neku skrivenu uličicu da se ispovraćam. Duboko sam udahnuo da se smirim, kraljeve ljude ću lako uočiti, i pošto je grad većinom samo dosta oronuo, verovatno ću moći lako da se snađem u njemu.

  Prvo sam krenuo ka svojoj omiljenoj fontani, zastao sam na putu dotle, tamo sigurno ima dosta kraljevih ljudi, to je ipak centar grada. Zastao sam u jednoj maloj ulici koja je vodila ka fontani, tuda bi trebalo da prolazi jedan veći kanal, koji je nadam se barem do pola prazan sada.

  Mali, lepi most koji je služio za prelazak kanala je i dalje bio tu. Hvala bogovima, kanal je bio prazan, možda samo malo blatnjav. Uvek sam se divio tom mostiću, samo iz daleka, ali ipak, divljenje je divljenje. Sakrio sam se ispod, kao neki beskućnik, što i jesam bio, ali na drugom kontinentu – Delu – sam se nazivao putnikom.

   Par zraka sunca je dopiralo do mene, ali ipak, bili su prijatni, iako sputani oblacima i mostom iznad moje glave. Naslonio sam se na kamen, bio je leden i vlažan, i skoro potpuno prekriven mahovinom. Osećao sam kako mi se voda cedi i kaplje sa kose i vrhova zašiljenih ušiju. Imao sam tupavi žalosni osmeh na licu. Posle par minuta sedenja u mokrom blatu sam povratio, zatim sam počeo da jecam kao malo dete.

  Dok sam bio na Delu, mnogo njih je htelo da me ubije zbog toga što sam bio šiljouhi. Na Delu narod baš i ne voli da svesna bića imaju magiju u krvi (iako i obični ljudi imaju magiju u krvi, samo je ima jako malo). Najgore stvari koje sam doživeo su poprilično gadne batine, bičevanje i pokušaj da mi odseku uši, jer, bile su jako upadljivo šiljate jer sam vilenjak, moja vrsta šiljouhih ima najveće uši, i to verovatno smeta svemu što postoji.

  Nos mi se zapušio od slina i unutrašnjim delom šake sam pokušavao da obrišem oči. Pomislio bi čovek da neće cmizdriti posle malo više od pedeset godina iskustva i mudrosti. Nije bilo smrti kojoj sam prisustvovao, a da je nisam preplakao, valjda sam slabić što se toga tiče. Duboko sam udisao na usta da se smirim.

  Odeća mi je bila slepljena uz telo, imao sam fleke Ratnikove krvi po sebi, bile su deformisane jer sam bio morak od glave do pete. Ne znam ni kako se zvao taj klinac, ne znam ništa o njemu, samo sam ga hladnokrvno ubio. Naslonio sam potiljak na kamen, prijalo je, jer kada bih zatovrio oči, mogao sam da se pretvaram da sam bilo gde drugde, i mogao sam da gledam lice tog klinca i meno mu se izvinjavam.

   Kiša je prestala dok sam ja sedeo pod mostićem, malo vode se nakupilo u kanalu, ali nije bilo strašno, noge su mi do članaka bile mokre, to nije strašno. Bio sam gladan i umoran, bilo mi je čak i malo hladno u mokroj odeći. Trebalo bi da odem i nađem neku hranu, možda nekoga ko će me primiti, mada sumnjam u to.

  Polako sam se kretao, ubrzo sam pred sobom video grupu ljudi kako se okupljaju, kretali su se ka fontani. Stomak mi se prevrnuo od gladi i straha, obožavao sam tu fontanu, ali sada, možda bi me neko prepoznao kao ubicu iz luke, ili kao princa koji je ubijen pre pedeset godina. Ali ipak, gužva je, moram da vidim fontanu i pokušam da ukradem neku hranu jer sam skoro sav novac potrošio na put nazad dovde. Okupljeni ljudi će me, nadam se, dovoljno dobro sakriti. Pokušao sam koliko-toliko namestim mokru svetlu kosu i delujem normalno, mada osećao sam da su mi oči otečene od plakanja.

  Lako sam se uklopio, osećao sam po koji pogled na svojim leđima, ali to su većinom bila ljudska bića, a rekao bi čovek da su donekle, barem ovde, prihvaili činjenicu da dele sve sa šiljouhima i Ratnicima. Stavio sam ruke u džepove, a tu radnju je pratio mljackavi zvuk mokre tkanine moje tunike. Malo mi je falilo da ne počnem da se smejem, ili da ponovo zaplačem, nisam bio siguran.

   Ljudi su se skupljali oko moje omiljene fontane, sa mesta gde sam bio sam je jedva video, jer sam bio sitniji od većine okupljenih. Koliko sam mogao da vidim, moja omiljena fontana je ostala onakva kakve je se sećam. To je bilo olakšanje. Da li je onaj mali Ratnik tu provodio vreme posle svoje smene? Osetio sam kako mi se grlo steže, nisam ni primetio da ljudi kliču nekome. Podigao sam se na prste da vidim šta se dešava, prelepa vila se podigla na debelu ivicu fontane da bi svi mogli da je vide. Bila je bleda, koža joj je bila dovoljno tanka i svetla da se kroz nju provide tamnoplave vene. Svetla kosa joj je padala skorz do kraja leđa, imala je par komplikovanih pletenica u sebi, ali većinom je bila puštena. Mogao sam samo da zamišljam koliko je ta gusta kosa bila meka pod prstima.

   Njene uši su bile upola manje od moji, jer je bila vila, i vrhovi su bili šiljatiji. Sećam je se, moji roditelji su ugovorili naš brak zbog nekom mirovnog sporazuma. Tada je izgledala mnogo nesrećnije nego sada. Osećao sam se malo poniženo zbog toga što je sada srećnija nego tada, iako smo se zapravo upoznali tek na dan venčanja. Nije ni čudo što je tada bila nesrećna, poznavala me je pola dana, to je bilo dovoljno da me ne voli, sada bi me prezirala. Ja sam ubica i skitnica, takvi ljudi postoje da ih drugi preziru.

   Na glavi je imala zlatnu krunu, sa safirom na sredini, na mestu tačno iznad sredine čela. Kruna je imala crvenu postavu okruženu sa osam zlatnih, metalnih traka, koje su polazile od zašiljenih ivica. Samo jedna ivica nije bila zašiljena, ona iznad safira, ona je bila polukru��na. Na sredini, tamo gde su se spajale zlartne trake, je bila nekakva loptasta stvar koja je neverovatno ličila na one ukrase od šlaga na tortama kakve su pravili majstori. Oko safira su se vijugali metalni ukrasi, čineći krunu da izgleda kao da nije samo parče zlata na nečijoj glavi. Bila je jako lepa, mislim kruna.

   Grimiznocrvena haljina joj je prelepo padala preko tela, otrkivajući da joj je stomak veći. Izgleda da je veoma srećna sada. Haljina i nije imala toliko detalja, nije bila krojena po standardima Kibejčanske nošnje, ali je i dalje bila prelepa. Zato je na licu imala kilo šminke; grimiznocrvenu senku i grimiznocrveni karmin. Na obrazima je imala skoro beli puder, kojeg je bilo toliko da bi mogao da se ljušti lopatom. Svejedno je i dalje bila lepa. Pored nje je bio još poznatiji lik, dugo ga nisam video.

   Moj stari prijatelj je više nego nadobudno gledao narod, on je nosio moju krunu, i verovatno moju odeću. Nije izgledao toliko srećno kao moja bivša veranica. Imao je zalizanu crnu kosu, koja je izgledala kao da upija svetle nijanse kose kraljice. Imao je svečanu grimiznocrvenu-crnu odeću, koja je bila urađena po uzoru na nošnju, zato je nosio suknju do kolena. Tkanina je padala sa njegovog tela sa previše sklada, valjda su i njegovo držanje i pogled pomagali da ostavi utisak. Primetio sam da je pored vedrine od njega pobegao i odmor; sa mesta na kom sam stajao sam mogao da vidim da je on šminkom sakrio podočnjake. Pitam se da li bi me zatvorio da sazna šta sam učinio u luci? Da li bi me dočekao kao prijatelja ili pretnju po mesto na tronu?

   Namrštio sam se, nisam skidao pogled sa njegovih divljih zelenih očiju. Možda su ga samo sve kraljevske obaveze izmorile? Čekao sam da neko od dvoje vladara započne govor, ljudi su se smirivali, bilo je vreme za govor. Čuo sam kreštanje, video sam crnu pticu, gavrana, kako sa neba doleće ka mom starom prijatelju. Hteo sam da se osmehnem, ali nisam mogao, prepoznao sma gavrana koji je doleteo na ruku kralja i zadrhtao sam se od besa, odjednom veoma ravnodušan zbog ubistva koje sam počinio. To je bio moj gavran.

  Zadihao sam se od besa, počeo sam da se derem i mlatim rukama unaokolo, voda je letela sa mojih rukava i prskala ostale ljude oko mene, prišao sam skroz do fontane i kada me je mladi gavran ugledao, otrgao se od prokletog, prljavog izdajnika i doleteo do mene. Iskezio sam se, spustivši se u podrugljiv naklon. Ako treba pobiću svakoga ko živi u ovog gradu, i neću plakati za njima, neću trepnuti za njihovim izgubljenim životima. Sa visine su i kralj i kraljica gledali na mene, oči su im bile razrogačene, kraljica je spustila ruku na stomak. Kada sam shvatio da sam se izložio svakom mogućem pogledu, malo sam se smirio.

   Progutao sam knedlu, čuvši krupne korake Gardista. Sada nije bilo bitno da li sam ikoga ubio, ništa nije bilo bitno, moj ispad je bio skoro ravan napadu na kralja, to obično nije zdravo. Potrčao sam petama vetra, svestan da sada za mnom jure najbolji Gardisti. Čuo sam povike za sobom, nisam se osvrtao, ali ipak sam se nadao da moj prijatelj ne izgleda ljuto.

   Zamalo sam se sapleo, posrnuo sam, dođavola i ova stara kaldrma, pre pedeset godina ovde nije bilo nikakvih rupa. Počeo sam da šaljem psovke Gardistima, jer su oni prvi mene psovali. Setio sam se zašto me jure, pokušao sam da im naredim da stanu, jer sam ja trebalo da budem kralj, ali izgleda da oni ne dele mišljenje sa mnom. Počeo sam da vrištim, videvši da jedan, najviši i najsnažniji vadi oružje, potrčao sam još brže i to me je podsetilo na onaj trenutak kada sam zajedno sa malom devojčicom bežao od Lovaca.

   Sada bih više voleo da me jure Lovci, to su neki zaluđenici sa Dela, iako opako smrde i nema onog koji nije visok barem dva metra, sada bi bilo mnogo prijatnije suočavati se sa njima, nego sa Gardistima koji su me nekada štitili.

   Zašao sam u jednu malu, sporednu ulicu, zadihan, trebalo je da vežbam tokom ovih godina, ali ne, ja sam morao da idem okolo kao neka budala i družim se sa ljudima i budem sav fin i sve to. Došlo mi je da povratim, sagnuo sam se, oslonivši se na kolena da bih došao do daha. Ovaj dan može da postane samo bolji, jer gore od ovoga sada ne može. Naslonio sam se na trošan zid neke kuće, ruke su mi drhtale, od straha, od trčanja, od toga što ne mogu da dišem.

   Posle par sekundi sam povratio, jedini put kada sam trčao ovoliko brzo, pa i brže, jeste baš onda kada sam bežao iz lovačkog koloseuma, sa tom devojčicom, koliko se sećam imala je oko petnaest godina, baš me zanima da li je i dalje živa.

   Moj gavran mi je sleteo na rame, srećno je graknuo, sigurno su ga smarali ovih pedeset godina.

     Kraljica je zabrinuto stajala kod fontane. Sišla je sa kamene ograde. Pogledala je svog muža, mrštila se, iznenađena i uplašena, jednu ruku je i dalje držala na stomaku. Njen muž, kralj, ju je obgrlio jednom rukom i uzdahnuo, iznerviran, ili možda samo uplašen i zabrinut.

   Oko njih su se okupili Gardisti, posle nekog vremena, odveli su ih nazad na dvor. Gardisti, izgledali su iznervirano i umorno, ostatak dana su pregledali grad, tražeći begunca, tražeći mene. Sada sam bio neprijatelj broj jedan, sada sam bio mnogo nepoželjniji nego što bi to bio slučaj. Po ulicama su se već šaputale priče, prepričavao se događaj od danas, ubistvo iz luke, priče o mojoj smrti. Niko ko je siktao bilo šta od toga nije bio srećan dok je to radio.

   Glasnici su se rastrčali gradom, noseći razne proglase, nadao sam se da ću da vidim svog starog prijatelja, Ilaja, ali izgleda da on više nije glasnik. Da li uopšte radi na dvoru? Možda ga je neko ubio? To je obično razlog zašto neko nestane na Delu.

   Nešto me je privlačilo onoj kruni, na glavi izdajnika koji je preoteo mog gavrana, ali ja nisam hteo da budem kralj, zato sam nestao, zato sam lažirao smrt, zato sam zaista otišao na Del, pre pedeset godina, zato nisam imao nameru da se vratim. Ali, ta kruna, odisala je nekom energijom, nečim zabranjenim; toga se ne sećam od pre. Progutao sam knedlu i okrenuo se na bok; za sada sam bio siguran u šumi tik van grada. Pod rukama sam osećao meku travu, koja je i dalje bila mokra od pljuska.

   Možda bi trebalo da se vratim na Del, da zaboravim na sve ovo i ostavim ljude na miru.

Kolonijalna trgovina drogom i Britansko carstvo

Rezolucijom 42/112 od 7. prosinca 1987. Generalna skupština UN odlučila je 26. lipnja obilježiti kao Međunarodni dan borbe protiv zlouporabe i nezakonitog prometa opojnih sredstava, kao izraz svoje odlučnosti u jačanju djelovanja i suradnje na tragu dosezanja konačnog cilja –  internacionalno društvo (svijet) bez zlouporabe opojnih sredstava.

Podignuti svijest?

Malo poznato, („legalno“) krijumčarenje droge pokrenulo je Britansko carstvo. Postoji kontinuitet. Kolonijalna etiketa je uništena. Danas je (“nedozvoljena”) trgovina drogom operacija koja vrijedi više milijardi dolara.

Dva glavna proizvodna središta danas su:

Afganistan koji proizvodi oko 90% svjetske ponude opijuma (pretvorenog u heroin i proizvode povezane sa opioidima). Postojao je uspješan program iskorjenjivanja droga u razdoblju 2000-2001. koji je pokrenut (uz podršku UN-a).prije invazije koju su predvodile SAD i NATO u listopadu 2001. Od invazije i vojne okupacije, prema UNODC-u, proizvodnja opijuma povećala se 50 puta, dosegnuvši 9000 tona u 2017. godini.

Andska regija Južne Amerike (Kolumbija, Peru, Bolivija) koja proizvodi kokain. Kolumbija je narko-država koju podržavaju SAD. Kokain iz Kolumbije isporučuje se  na američko tržište, uglavnom preko  Meksika. Meksički narko karteli igraju ključnu ulogu u ovoj trgovini.

Ekonomija droga sastavni je dio Empire Buildinga. Trgovina drogom zaštićena je američkim vojnim i obavještajnim aparatom.

Uloga Britanske imperije

Povijesno, trgovina drogom bila je sastavni dio britanskog kolonijalizma. Bilo je to “legalno”.

Opijum koji je u Bengalu proizvodila britanska kompanija East India (BEIC) isporučivan je u južnu kinesku luku Canton.

Državni izvoz opijuma iz Britanske Indije u Kinu bio je vjerojatno najveća i najupornija operacija droga u povijesti. Na vrhuncu je sredinom 19. stoljeća otpadao otprilike 15% ukupnog kolonijalnog prihoda u Indiji i 31% indijskog izvoza. Za snabdijevanje ovom trgovinom, istočnoindijska kompanija (EIC) – a kasnije i britanska vlada – razvila je visoko regulirani sustav uzgoja u kojem je više od milion poljoprivrednika godišnje bilo pod ugovorom za uzgoj opijumskih makova. …

Agencijski sustav osigurao je da poljoprivrednici ne sudjeluju u velikom profitu od trgovine opijumom. S obzirom na njihovu monopsonističku moć, opijumne agencije uspjele su „zadržati cijenu sirovog opijuma tek na rubu isplativosti “ (Jonathan Lehne, 2011)

Iako je udio poljoprivrednog zemljišta dodijeljenog opijumu bio relativno malen, proizvodnja opijuma pod kolonijalnom vlašću  pogodovala je osiromašenju indijskog stanovništva, destabilizirajući poljoprivredni sustav i pokrećući neimaštinu i glad.

„Gotovinski usjevi [opijum] obuhvaćali su  između četvrtine i pola seljačkog posjeda. Krajem 19. stoljeća uzgoj maka utjecao je na živote desetak milijuna ljudi u sadašnjim državama Uttar Pradesh i Bihar.

Trgovinu je vodila East India Company, moćna multinacionalna korporacija osnovana  kraljevskim ukazom kojim joj  je dodijeljen i monopol na poslove s Azijom. Ova državna trgovina ostvarena je velikim dijelom kroz dva rata, koji su prisilili Kinu na otvaranje vrata za britansko – indijski opijum. …

Čvrsti ciljevi proizvodnje koje je utvrdila Agencija Opium također su značili da poljoprivrednici – tipični uzgajivač maka je bio mali seljak – nisu mogli odlučiti hoće li proizvoditi opijum ili ne. Oni su bili prisiljeni da dio svog zemljišta i rada ustupe izvoznoj strategiji kolonijalne vlade “.

Kina i opijumski ratovi

Kad je kineski car Qing Daoguang naredio uništavanje zaliha opijuma u kantonskoj luci (Guangzhou) 1838. godine, Britansko carstvo je Kini objavilo rat zbog ometanja  “slobodnog protoka” trgovačke robe.

Termin “krijumčarenje” (trafficking) odnosi se na Britaniju. Bio je izražen i podržavan tijekom vladavine kraljice Viktorije (1837-1901). Godine 1838. iz Indije u Kinu izvezeno je 1.400 tona opijuma godišnje. U jeku prvog opijumskog rata, količina ovih pošiljaka (koje su trajale sve  do 1915.) dramatično je porasla.

Takozvani Prvi opijumski rat (1838.-1842.), koji je predstavljao akt agresije na Kinu, rezultirao  je Ugovorm iz Nanjinga ugovor 1842. godine, koji nije samo štitio britanski uvoz opijuma u Kinu, već je Britaniji i drugima davao ekstrateritorijalna prava kolonijalne sile  omogućivši i formiranje tzv.  „luka Ugovora“.

Ogromne prihode od trgovine opijumom tada je Britanija koristila za financiranje svojih kolonijalnih osvajanja. Danas bi to nazvali “pranjem novca zarađenog na trgovini drogom”. Prihodi od opijuma korišteni su i za financiranje Hong Kong – Šangaj  banke (HKSB) koju je BEIC osnovao 1865., nakon Prvog opijumskog rata.

godine, sir John Bowring u ime britanskog ministarstva vanjskih poslova zaključio je sa sijamskim kraljem Mongkutom (Rama IV) sporazum pod nazivom „Anglo-sijamski ugovor o prijateljstvu i trgovini” (travanj 1855.) koji je omogućavao slobodan i neograničen uvoz opijuma u Sijamsko kraljevstvo (Tajland).

Dok je britanska trgovina opijumom s Kinom 1915. ukinuta, britanski je monopol u trgovini drogom nastavljen sve do neovisnosti Indije 1947. Pridružene kompanije BEIC-a, poput Jardine Matheson, igrale su važnu ulogu u trgovini drogom.

Rasizam, narkotika i kolonijalizam

Povjesničari su se usredotočili na atlantsku triangularnu  trgovinu robljem: robovi iz Afrike  su kolonijalne sile izvozile u  Ameriku, a zatim je roba  proizvedena na plantažama uz korištenje robovske radne snage,  izvožena u Europu.

Britanska kolonijalna trgovina drogom imala je sličnu triangularnu strukturu. Opijum koji su u kolonijalnim plantažama osiromašeni poljoprivrednici u Bengalu izvožen je u Kinu, a tako zarađeni  prihodi (u srebrnim novčićima) uglavnom su korišteni za financiranje britanske imperijalne ekspanzije, uključujući i rudarstvo u Australiji i Južnoj Africi.

Nikada nisu isplaćene naknade žrtvama trgovine drogom Britanskog Carstva: osiromašenim poljoprivrednicima Bengala, stanovnicima Indije i Kine.

Kao i atlantska trgovina robljem, i kolonijalni promet droga predstavlja zločin protiv čovječnosti.

I trgovina robovima i trgovina drogom bili su poduprti  rasizmom. Godine 1877. Cecil Rhodes iznio je “tajni projekt” koji se sastojao od integriranja britanske i američke imperije u jedinstveno anglosaksonsko “bijelo nadmoćno” carstvo:

“Ja tvrdim da smo najbolja rasa na svijetu … Samo zamišljamo one dijelove koji su trenutno naseljeni najokrutnijim primjercima ljudi … Zašto ne bismo stvorili tajno društvo … za pravljenje anglosaksonske rase, ali jedno Carstvo …

Afrika još uvijek leži spremna za nas, naša je dužnost da je preuzmemo. … Naša je dužnost iskoristiti svaku priliku za stjecanje više teritorija i tu ideju bismo trebali stalno držati pred očima da više teritorija jednostavno znači više anglosaksonske rase, više najbolje, najčovječnije, najčasnije rase na svijetu.

Postoji kontinuitet od legitimnog „rata s drogom“ kolonijalnog stila koji vodi Britansko carstvo, do sadašnjih struktura trgovine drogom: Afganistan pod američkom vojnom okupacijom, narko-država u Latinskoj Americi.

Danas je trgovina drogom vrijedna  više bilijun dolara. Ured UN-a za drogu i kriminal procjenjuje da na pranje novca od droga i drugih kriminalnih aktivnosti otpada  približno 2-5 posto globalnog BDP-a, od 800 milijardi do 3 bilijuna dolara. Novac od droga pere se kroz globalni bankarski sustav.

Sjetite se skandala Crack Cocaine koji je 1996. godine otkrio novinar Gary Webb. Crack je prodat afroameričkim zajednicama u Los Angelesu.

I dok je  današnja trgovina drogama izvor bogatstva i obogaćivanja, ovisnost o drogama, uključujući uporabu heroina, opioida i sintetskih opioida, naglo je skočila 2001. Godine 2001, usljed predoziranja heroinom umrlo je 1779 Amerikanaca. Do 2016. ovisnost o heroinu rezultirala je 15.446 smrtnih slučajeva.

Ti bi se životi spasili da SAD i njihovi saveznici u NATO-u nisu napali i okupirali Afganistan 2001. godine.

Izvor

književna premijera: ZBIRKA KRATKIH PRIČA SRĐANA MILJEVIĆA "SVIMA NAM JE PRVI PUT", 2019, jedna priča

ZAHLAĐENJE

Kažu da se čovek odmori kad umre. Koliko li sam samo puta to čula! Ne znam, tek sam došla na ovu stranu. Zapravo, danas ću. Lepo su me obukli. Imam onu svečanu zelenu košulju sa širokom, heklanom kragnom. To mi je još pokojna tetka donela iz Pariza. Nijednom je nisam nosila. I pantalone su lepe. Jedino mi nije jasno što su mi obuli cipele s potpeticom. Nije Milica nikad hodala na štiklama, pa ne mora ni na onom svetu! Ovo su damske štikle! Ma beži! Ne vidim lepo, al’ stavili su mi dole i ćebence, neku kutijicu, verovatno s nakitom, prsluk, pa maramicu u džep... E, eno ih i Borosane! To se Anči sigurno setila, da ima majka da se preobuje. Pile moje pametno! Pa ne ide da imam žuljeve tamo, stvarno! Vala, svega imam! Koliko li su se istrošili?! Samo nam je još ovo trebalo! Znam da pogrebno pokriva deo troškova, al’ opet… Još će sad da dođe i kurta i murta, da se najede ko stoka. A ti, Janko, plaćaj! Ko te pita je l’ imaš! Ne znam samo od čega… Uf, zna li taj čovek uopšte gde smo pare sklonili?! Šta ću, od same sam sebe krila, a ne od njega. Mora u kući da bude za crne dane. Čuju se već ljudi. Ne mogu lepo da vidim. Reklo bi se da nisam jedina danas. Da, ipak ovi nisu kod mene. Kapela pored. Neki mlad momak. Mnogo sveta. A cveća tek!!! E, bože, bože! Ništa strašnije nego roditelj kad sahrani dete. Eto šta ti je život, jebem ga u dupe! Danas jesi, sutra nisi. A ja jadna… Ko da sam se na boga kamenjem gađala. Radi, trči, rađaj, školuj decu, prinesi, donesi... I ništa mi to nije bilo teško, nego sudbina kad usere - a ona usere! Ne znam kako će Janko i Ana s Milanom. Duša mi se cepa. Dobra moja Ana, ceo život oko brata. Sad kad treba da izlazi i da se druži... A ono… Sve će mi na nju mučenu pasti. Ko će ako ne ona? Nema ko. Šta će majka, nisam htela! Nek je Janko zdrav, pa nek ide na teren dok može. Vajda je od svakog dinara. Ana će sledeće da maturira, možda i posao nađe pa da ima svoj dinar. Ako sam nešto uradila, a to mi je porodica. Dobri su svo troje. Samo... Milanče moj… Bojim se da se mnogo potresao. Za njega mi je ipak najgore. Molila sam da me bog poživi i to malo njegovih godinica budem tu, al’ ne ide... Kad se samo setim kako je Ana bila slatka kad je progovorila, pa ponavljala da joj bata ima automobilizam, umesto autizam. Vidi, Ljilja pekarka! Znači, uskoro će kod mene! Vidiš ti to! Ljilja! E, pa stvarno neki ljudi znaju za red. E, duša moja, uvek mi je za Milana odvajala rešije pogačice. E, Ljiljka, Ljiljka... Čuvaj zdravlje dok ga imaš, ženo, šta da ti kažem... Jaoj, ne, nemoj da plačeš. E moja ti. Sve znam. Ajde... Isplači se, olakšaj se, valja nekad i plakati, u stvari. Da, da, sestro moja, svi ćemo ovde. Znam, znam... Vrištala bih i ja. Pusta sudbina, moja Ljiljka. Okuplja se narod. Eno ga i profesor Pera, pa Jovanovići, Štulcovi, Mira Petrić, Jovanka. Au, što je Jovanka propala! Šta će, jadnica! Majku i brata sahranila u tri meseca… Hoću, hoću, pozdraviću ih, ništa ti, sele, ne brini. Milana mi obiđi ponekad. A vidi one Košutiće! E, vala mi niste trebali, jeb’o vas vaš red! Nemoj posle u restoran da idu, samo će trošak da prave. Da su neki ljudi, pa da pomognu malo… Košta sve. Znam. Pa ne može ispod hiljadu evra kako okreneš. Oni došli, pa i decu poveli. Aman, otkud se deca vode na groblje?! Nikad ih nisam volela, nego se Janko tako s celim komšilukom druži. Nije Mica imala vremena da ispija kafe s njima. A i vala su na note, gospoda, sigurno ne prde jedni pred drugima, a takvima ne treba verovati. Ma, ajde. Ne mogu glupostima da se zamaram. Au, šta je naroda! Nema ko nije došao Micu da isprati! Pa, stvarno! Svaka im čast! Doduše, lep je dan, al’ nezgodno vreme. Ovi što rade su morali s posla da izađu. Koliko cveća!!! Idi, bre, troše se ljudi po ovoj skupoći... Plaču, a vala bi i kamen zaplakao! Šta je Mica preturila preko vrata! Sad će i ovi moji sigurno. E, vala, to ne znam kako ću da izdržim!

___________________________________

SRĐAN MILJEVIĆ rođen je u Beogradu 1985. godine. Diplomirao na katedri za opštu književnost i teoriju književnosti u Beogradu, te stekao zvanje master menadžera u kulturi na Unesco katedri Univerziteta umetnosti u Beogradu. Priče su mu nagrađivane i objavljene na regionalnim konkursima u Zagrebu, Nišu, Beogradu, Širokom Brijegu i Banja Luci. ”Svima nam je prvi put” je njegova prva zbirka priča.

You find your roommate on your bed wearing nothing but your hat and hoodie wyd?

Pan, Bi, Aro and Pan/Aro, Bi/Aro icons for Lucy!!

-Mod ET

(MINORS DNI THE GAME AND FANDOM ARE 18+ FOR A REASON)

Moje rane su preduboke za tebe,nisu li?Moja tuga je nedostizna za tebe,moj strah neopravdan a moj svijet krajnje djetinjast,nije li tako?

Jest,opravdano.Nisi upoznao svemir u jednim ocima,sigurnu luku u jednom srcu,svu snagu u jednim rukama i svu toplinu na jednom ramenu.

Nisi se raspao na djelove i sastavio u toj sigurnoj luci,nisi bio najslabiji i pobjegao u te ruke,nisi nista vidio i progledao kroz te oci koje oslikavaju svemir,nisi bio santa leda koja se otopila iznad otkucaja toplog srca na toplom ramenu.

Nisi,ali ja jesam.

I jos uvijek si ti ta sigurna luka,ti imas te oci koje oslikavaju moj mir,ti imas te snazne ruke, ti imas to toplo rame,ti,nitko drugi,samo ti.

Grijesila sam,grijesim sa svime u vezi tebe,cas ti ne dajem nista cas ti dajem dusu a zapravo je u tebe cijelo vrijeme...

Ti,i molim te,ako ikad pozelis otic,slomij me do kraja ne ostavljaj mi nadu za bolje sutra,komad duse,ne ostavljaj mi dio svemira,zatvori mi oci i odi,tek tad odi,jer u protivnom svaki moj dio koji ostane nakon tebe lomit ce se u zelji za tobom, a to necu moc podnijeti.

Tek tad odi, ne prije nego me slomijes ne ni trenutak nakon.

Ti si to djetinjasto u meni,ti si taj koji budi u meni djete koje nikad nisam imala priliku bit.

Shvacao si moj svijet dok se nisi izgubio u njemu,dok se nisi izgubio u sebi zapravo jer si ti taj moj svijet.

PRIVREMENO SU PUŠTENI NA SLOBODU?! UŽAS U BiH Četvero osumnjičenih za seksualnu eksploataciju djece, najmlađa žrtva imala dvije godine Četiri osobe iz BiH pod istragom su zbog sumnje za učestvovanje u seksualnoj eksploataciji djece, a njihove najmlađe žrtve imale su tek dvije godine, potvrdilo je u petak Ministarstvo unutarnjih poslova BiH entiteta Republike Srpske. Kako je saopšteno iz sjedišta tog MUP-a u Banjoj Luci, uhapšeni su osumnjičeni s područja Prijedora, Doboja, Srebrenice i Milića, a nakon kaznene obrade koja je završena 19. Oktombra privremeno su pušteni na slobodu(?). Do sada je utvrđeno kako su oni posjećivali internetske stranice koje su sadržavale materijale s dječjom pornografijom, preuzimali fotografije i video snimke, a potom su koristeći društvene mreže i aplikacije za komunikaciju u više navrata dijelili, odnosno primali takve materijale. Pritom su koristili društvene mreže Facebook, Instagram, Snapchat, Discord, Kik i Telegram. "Uzrast žrtava čiji se fotografski i video materijal koristio za izvršenje ovog kaznenog djela je od dvije do 12 godina", navela je policija. Tokom pretrage objekata koje su koristili osumnjičeni oduzeti su računala, tableti, mobilni telefoni, USB stikovi, memorijske kartice, SIM kartice i ostali uređaji za čuvanje digitalnih podataka na kojima se nalaze fotografije i video snimke sa sadržajima seksualne eksploatacije djece. Kako navodi policija, sada slijede daljnje analize prikupljenih podataka te razmjena informacija s policijskim agencijama u zemlji i inostranstvu kako bi tužiteljstvu bile proslijeđene pune kaznene prijave.

Za naš portal govorila je politička analitičarka Ivana Marić, koja nam je rekla kakvi izazovi čekaju novog ambsadora, koliko će njegov posao biti teži u odnosu na njegovu prethodnicu.

''Uloga ambasadora velikih sila u BiH je dosta zahtjevan posao, međutim, ovaj put je to dodatno otežano time što je član Predsjedništva Milorad Dodik na crnoj listi SAD-a. Ali ambasador mora razgovarati s njim, dakle ne može ga zaobići, niti Dodika, niti njegovu stranku, a u suštini ne bi trebao imati suradnju s njim zbog toga što se i on i čak Nikola Špirić nalaze na crnoj listi SAD-a. Drugi problem koji je onako očit su različiti stavovi po pitanju NATO, MAP-a BiH, jer Dodik je jasno protiv toga i zalaže se da BiH ne postane član NATO i ne poduzima nikakve dalje korake po tom pitanju. A jedan od prioriteta ambasadora, što je najavio i u jednom od prvih obraćanja, jesu euroatlanske integracije, te da će pojačano i intenzivno raditi na tome. Dakle, već postoje neke naznake problema, nesuglasice, pa ćemo vidjeti kako će se izboriti s tim. Posebno kada vidimo situaciju kakve je odnose imala bivša ambasadorica u BiH. Imali smo neke jako nekulturne i nediplomatske situacije, recimo kada je Dodik odbio da se rukuje s njom, također tu je bilo i dosta teških riječi od Dodika. Tako da će ambasador morati da pazi kakvu poziciju će zauzeti prema Dodiku i da li će dozvoliti da se prema njemu tako ponaša'', objašnjava nam Ivana.

Pored toga, Ivana nam ističe da je novi ambasador Nelson vrlo vjerovatno upoznat sa Miloradom Dodikom, njegovim stavovima, te da će pronaći pravi način kako da se postavi.

''On je upoznat o Dodiku, za razliku od Cormack koja u tom periodu nije bila svjesna kakav se to problem nazire u Dodiku, međutim on je postao problem broj jedan za BiH i sigurno je jedan veliki dio pripreme ambasadora bio posvećen upravo tome. Ne samo o Dodiku kao kontroverznoj ličnosti, nekome ko kao član Predsjedništva često govori protiv države u čijem Predsjedništvu sjedi, nego i zbog činjenice da radi u Ambasadi koja takvu osobu ima na crnoj listi. Tako da vjerujem da se dobro pripremio, i to ne samo da ima svoj stav o Dodiku, već da ima i neku strategiju kako komunicirati s njim'', kaže Ivana.

Za razliku od prethodnih godina, interes Rusije, ali i nekih drugih velikih sila u Bosni i Hercegovini, znatno je povećan, što bi vrlo vjerovatno novom ambasadoru Nelsonu zapravo moglo dosta otežavati posao.

''U posljednjih nekoliko godina postali smo teritorij za nadmudrivanje i odmjeravanje snaga stranih i velikih svjetskih sila. Pored Rusije, tu je također i Turska. Vrlo je indikativan povećan broj posjeta ruskih zvaničnika Bosni i Hercegovini. Recimo Lavrov je prošle godine bio u Sarajevu, pa tek onda u Banjoj Luci. Onda je i Putin u Beogradu tokom posjete Vučiću našao vremena za službeni razgovor sa Dodikom i Cvijanović i ono što je zanimljivo Putin je bio taj koji je tražio da se održi sastanak pod zastavom BiH. Dakle, oni ne insistiraju samo na podršci RS-u, nego pokazuju interes za cijelu BiH. BiH nije neka ekonomska sila, niti imamo naftu, niti veliko tržište da ih to zanima, to je neki njihov geostrateški interes, pa bi to mogao biti razlog zbog kojeg Rusi pojačavaju prisustvo ovdje. U svakom slučaju, NATO približavanje neće ići kako bi to željela EU i Amerika'', govori Ivana za Source.

Bosna i Hercegovina je uvijek nekako gledala prema tim velikim svjetskim silama, očekujući pomoć, iako bi dosta korisnije bilo da se okrenu političarima, koje su i sami birali ičiji je to posao da radi.

''Ne sumnjam ja u dobre namjere međunardnih predstavnika, oni su prvenstveno tu da zastupaju interese svojih država. Onaj kome bi se trebali okrenuti i računati na njih su političari koje smo izabrali, upravo za to da predstavljaju naše interese i šteta je što zasad ne vidimo da to koriste, a ni mi ne koristimo. Recimo, Vučić to odlično radi. On od svakoga uzme ponešto za sebe, ili Crna Gora koja jako dobro koristi članstvo u NATO za poboljšanje položaja i još mnoge druge. Zasad mi pružamo teren drugima da se prepucavaju, a oni ne znaju izvući korist za građane, pa da dobijemo brži put ka EU. Dakle, naši političari bi se trebali potruditi, pa kad su već druge sile zainteresirane za BiH, da izvuku iz toga što je više moguće za građane BiH'', završava Ivana razgovor za naš portal.

The amulet

read it on the AO3 at https://ift.tt/30UHmiG

by Imalas Nocab (ShakilA_ONealA)

This isn’t set anywhere specifically in the time line, but I kinda envisioned it as and alternate ending to season 5 in which the boys both agree too Michael and Lucy in exchange for Adams freedom and Cas’s life.

Words: 336, Chapters: 1/1, Language: English

Fandoms: Supernatural

Rating: General Audiences

Warnings: Major Character Death

Categories: Gen

Characters: Sam Winchester, Dean Winchester, Castiel, Bobby Singer (Mentioned)

Relationships: Dean Winchester & Sam Winchester, Castiel & Sam Winchester, Castiel & Dean Winchester, Castiel & Dean Winchester & Sam Winchester

Additional Tags: Angst, Ambiguous/Open Ending, Sad, like seriously don’t read if you do want to be sad, cas cries, Protective Castiel (Supernatural), castiel mourning

read it on the AO3 at https://ift.tt/30UHmiG