#Tamnica
Text
Tamnica
Radosno je stablo
Dok se preliva u prostor
I živom krvlju prstiju
Dotiče smisao vasione
Smirena je pustinja
Dok se u njoj tope
Tragovi karavana
I okamenjeni krici
Bivših životinja
Dižu se kao tanke sjenke ptica
Prema nebu
Uzbuđeni su gradovi
Dok putuju
Na tamne strane svijeta
Koje kompasi i ne slute
I putujući bacaju
Naše snove kao
Lišće niz vodu
Dok noć se stropoštava
Mi ostajemo i dalje…
View On WordPress
0 notes
Text
Tamnice su naše sve dublje u nama,
Nad poljima maka istegla se duga
Stvaran je san dok mi se u lice ruga,
A iz čina u čin nastavlja se drama.
Hazim Akmadžić, Soneti
1 note
·
View note
Text
čelične generacije Bošnjaka:
Gospodin hadži hafiz Ibrahim ef. Trebinjac, pripadnik čelične generacije Bošnjaka:
"Na času u Gazi Husrev-begovoj medresi 1967. godine nama, svojim učenicima je, o svom zatvorskom životu ispričao: 'Brinuo sam se da ne zaboravim Kur'an. Odlučio sam se da ga svega ispišem na masnom zidu ćelije. Iz jedne daske na 'palaći' izvadio sam ekser i njime uspio ispisati cijeli Kur'an po zidu.'
U vrijeme kada je stekao titulu kurra hafiza, tada je bio najmlađi kurra hafiz kod nas;
Stalni učač mukabela u mnogim sarajevskim džamijama;
U džamijama u kojima je obavljao imamsku dužnost, klanjao je sa hatmom. Tako npr. kao imam h. Mehmedove džamije na Hrvatinu, na akšamu i jaciji proučio je 12 hatmi. U Hadžijskoj džamiji je preko 20 godina klanjao sabah-namaz sa hatmom, a pred svoju smrt u istoj džamiji je, uz ostale druge, završio svoju 84.hatmu učeći na akšamskim, jacijskim i sabahskim namazima;
Optužen je kao pripadnik "Mladih muslimana", a boraveći u zatvoru, po vlastitom priznanju svaki dan bi proučio po jednu hatmu;
Uhapšen je prilikom izlaska iz džamije sa akšam-namaza. Tada mu je prišao čovjek kazavši: "Hafize, prouči mi nešto roditeljima, evo tu sve piše i hedija tebi", pa mu tutnuo papir u džep. Nekoliko metara niz ulicu Hafiza su zuastavila dva agenta, iz džepa mu izvadili onaj papir na kojem je bila zapravo kompromitirajuća poruka. Do suđenja, porodica o njemu ništa nije znala.
Zatvorske dane je uglavnom provodio u tamnici, a kada mu je to stanje dotužilo, jednu noć je nakon namaza učio dovu: "Gospodaru moj, otežala mi je tamnica." Istu noć je usnio učenje sure Ed-Duha: "Tako mi jutra. I noći kada se utiša. Gospodar tvoj nije te napustio ni omrznuo.. (pa do kraja sure). Zaključio je da mu je to išaret da se strpi i da će uskoro izići na slobodu;
Uoči oslabađajuće presude, sanjao je svog prethodnika iz Baščaršijske džamije Mehmed-ef. Potogiju kako mu dolazi u ćeliju noseći u rolni bijel papir kojeg mu je bacio u krilo i okrenuo se: "Potrčah za njim u snu da ga pitam šta je na papiru, a on ne reče ništa. Kada sam se okrenuo vidio sam da su vrata moje ćelije ostala otvorena. Protumačio sam to sebi da ću izići na slobodu inšaallah." Dva dana iza tog sna, oslobođen je.
"Moja sjećanja na profesora kurra hafiza Ibrahim ef. Trebinjca"
Muharem Omerdić
Iz knjige Ferid Dautovića "Hadži hafiz Ibrahim ef. Trebinjac - Život i djelo"
0 notes
Text
TRAGAĆ
Na ekranu računara pročitah mejl koji sam primio:
Tema: Moram nešto da ti kažem
Datum: 05. novembar 2025. 01.27
Kopija: [email protected]
Zovu me Tragač, čovek koji je obavijen plaštom tajni sa izrazom starog anđela u kome je više naivnosti nego dobrote. Život je za mene bedna tamnica, nisam predodređen za svakidašnji, tipičan način života, jer sam bolećiv stvor bez budućnosti, pasivnog karaktera i krajnje sklon samoći.
Vreme provodim u traganju za Mestom Istine na kome zru uspomene i sećanja, gde ću biti junak svoje ispovesti i gde neću osetiti da se moj borilački svet ruši. U traganju, iznenada, bez ikakve najave, moju grozničavu aktivnost zamenila je neka vrsta zanesenosti. Prepoznao sam nedvosmisleni znak, znan samo meni i znao sam da sam došao na pravo mesto. Vidite, to je svet koji se ne može iščašiti, svet koji ne može ispasti iz sopstvenih zglobova. A ja postajem opčinjen tom opipljivom stvarnošću, čovek od akcije. Postao sam zadovoljan svim onim što mi nude misli života i suviše uzimam ozbiljno svoje životne namere. Tu ne mogu da zaplovim u neodlučnosti i nesigurnost i ne mogu da postanem čovek za žaljenje. Nema nemira, ne iskazujem svoj bes.
Ostavljam za sobom korake i ogrubele reči koje mi ne dozvoljavaju da se izgubim. Ponovo osećam životni žar, postajem svestan svojih predosećanja. Više ne tumaram kao duh po svetu nošen strujama svojih misli kojima nisam želeo da umanjim zlo. Ovde se moje postojanje graniči sa poezijom, a življenje predstavlja vez u umetnosti. Postajem čovek kakav sam oduvek želeo da budem sa unutrašnjom osom pravca i cilja. Gnev i pohota mi se ne mogu približiti, ne umeju da se popenju na moju životnu lestvicu, jer više nisam nesrećan i jadan. Zaboravio sam sva svoja razočarenja, žudnje za osvetom i moralnim stradanjem. Naučio sam da svaki svoj neuspeh dostojnom smirenošću savladam i nisam gospodar koji tone u blato. Imam lice, ja sam Tragač!
Zamirisa moje juče poput žute dunje na ormaru. Trgoh se, ispustih požutelu fotografiju u rukama. Na trenutak se zamislih. Nisam ja našao nikakvo novo mesto za sebe. Upao sam u đavolsku zamku života i odveden sam do vrata neprolaznosti sa kojih čitam svoj život unatrag.
Nekoliko puta sam pročitao mejl pre nego što mi je zazvonio mobilni telefon. Pogledah ekran. Neverovatno. Bio je to moj nekadašnji izdavač. Prekinuli smo saradnju pre pet godina, kada sam prestao da pišem. Javih se.
„Ne znam kako si ovo izveo, priča ti je opasna, mali.“
„I ja tebi želim zdravo. Znaš li uopšte koliko je sati?“, upitah ga mrzovoljno.
„A znaš li ti da ti je ovo najbolja priča do sada?“
„Nije moja, nisam je ja napisao.“, odgovorih nezainteresovano.
„Stvarno?“ Nasmeja se.
„Pogledaj godinu. Reci mi kako je to uopšte moguće da ja pišem iz budućnosti?“, rekoh ljutito. „Vidiš i sam da nam je mejl poslao neki Tragač.“
Nasta kratka pauza, a onda čuh odgovor: „To si ti, mali. Ako mi ne veruješ pogledaj šta piše na poleđini tvoje fotografije kraj računara.“
Ćutao sam. Besan prekinuh vezu. Uzeh fotografiju, izvadih je iz rama i pročitah napisane reči: „Imam lice, ja sam Tragač!“
Autorka: Sandra Jovićević
0 notes
Text
Vladislav Petković Dis - pesme - poezija | Srpski pesnik
Vladislav Petković Dis – biografija i najlepše pesme: Nirvana, Možda spava, Tamnica, Pijanstvo, Naši dani, Orgije, Utopljene duše, Uteha
Извор: Vladislav Petković Dis – pesme – poezija | Srpski pesnik
View On WordPress
0 notes
Text
Jure Kaštelan
(Zakučac kraj Omiša, 18. prosinca 1919. – Zagreb, 24. veljače 1990.), hrvatski pjesnik i književnik.
https://www.hrlektire.com/wp-content/uploads/2018/09/kastelan.pdf
SUSRETI
Mrtvi žive u nama. Rastu. Rastu. Mladi i raspjevani moji drugovi. Mrtvi žive u nama.
I često u barakama, na radilištu, u zori i usred dana
dolaze jedan po jedan. Prolaze.
I bez pozdrava, bez stiska, utonuli u život, idemo jedni uz druge.
Mrtvi i živi. Jedni uz druge.
*
Lovro, Lovro ... Ko na nasipu zove?
Zarjatko, zoro rumena. Ko pjeva? Ko govori?
— Lovro, druže mladosti moje. Slobodno, bez žandara, sve klikće i raste, sve živi i voli.
Ti koji znaš muk mraka, metak i grob bezimeni, zidove tamnica, kundak, okove i bunu,
gledaj kako se voli slobodno, bez granica, gledaj tu mladost, svoj san nepokoreni.
Gledaj Dalmaciju, ognjenu zjenicu, ti koji znaš sve njene rane.
Druže moj, reci i meni
kako se pjesmom te oči brane.
Sve što dišem, što gledam, svuda vas vidim, mladići, moje krilate zore.
Znam što volite i kad odlaze lađe i kad golubovi
noću
slete
nad potkrovlje.
Znam vaš san, sastanke ilegalne,
ljubav što u jedno srce ne može da stane. Pamtim vaš pogled, radosno do viđenja kad metak u sne, to proljeće, grane.
Ivice, pjesmo u tmini Jasenovca, rastvori dlanove da vjetar ponese te ptice raskriljene.
Gledaj, iznad Bosne
travnjaci zaplovili...
Dođi. Proljeće je. Proljeće je, mili.
Snivaš li još na rubu Zelengore zasut mećavama
u noćnom proboju?
Pogledaj, Branko, knjigu rastvorenu okom u oko
čitaj ljubav svoju.
Ne vreba više noć zasjeda na Mosoru u zoru ranu. Ljubo, mladosti raskliktana, previt će život tvoju ranu.
O moji mili po srcu, po knjizi, po istoj suzi što je tajno pala,
znam mračnu noć, oštricu noža
koja vas je klala.
Znam zoru, košulju krvavu, posljednju pjesmu koju ste pjevali. Znam suzu majke i pogled
i pogled kad ste umirali.
Znam Dalmaciju i bijedu i kolibe i šapat u mraku i val proboja. Znam čelik, tu mladost, ta krila izrasla pod srcem Skoja.
.....
Jure Kaštelan
PJESME 0 MOJOJ ZEMLJI
Lijepa je ova zemlja. Meni najdraža.
Nigdje toliko algi kao u uvali moga djetinjstva.
Livade i konji nesedlani. Koliko rijeka i slapova.
Dođi, prijatelju.
Mi smo na Balkanu. U Jugoslaviji.
Podijelit ćemo hljeb i radost i tugu ako si tužan.
Mi znamo kako rana peče i kako boli nož.
Ima i jablanova do neba i sunca za sve slikare i kupače
i bistrih voda brzica. Vidjet ćeš sam.
Vidjet ćeš zemlju svu na dlanu. Takvu kakova jest.
I zgarišta gdje su bila. Sve ćemo ti reći.
Tamo kod novogradnje: još juče vješala
gdje smo sa Titom ustali prkoseći.
Znaš gdje je Balkan, Jugoslavija — na Balkanu.
Zemlja socijalizma. Možeš i vodom i zrakom.
Dođi i vidi. Istina je naša krvlju zapisana.
Gledaj i mjeri kuda ti se svidi.
Lijepa je ova zemlja. Meni najdraža.
U njoj smo, daleki druže, i za te umirali.
Lijepa je ova zemlja. Socijalizam na Balkanu.
U njoj smo krv i snove i za te, druže, dali.
Devet zora niz devet tvojih voda,
niz vode plove same krvarine.
Koliko robija, skela i vozara
u mrkom mraku crne carevine.
Devet zora niz devet tvojih gora,
ognjem ti gore sela i gradovi,
glava na koplju, trupovi na kocu,
a iznad trupla polumjesec plovi.
Devet po devet koliko je noža,
koliko gladi, koliko harača.
O koliko si puta, zemljo,
pogledala smrti u lice licem ispod mača.
Devet po devet koliko rijeka krvi,
sve sami lelek, jauk i vješala.
Od tuge je i zora na uranku
nad tvojom rakom mrakom pomrčala.
Devet zora niz devet tvojih voda,
niz devet gora i devet planina,
a deseta je radost raskriljena,
kao proljeće, moja domovina.
Lijepa si, zemljo moja,
i skladna ko vodarica s krčagom na glavi.
Bijela stada i lađe na pučini
i zuj pčelinjaka i ulje maslinika.
Volim tvoje svijetle pjesme i
tužne u kojima me majka zibala,
svjetlost tvoju — ovo proljeće što je moralo doći,
proljeće tvoje i naše u žitnom njihanju njiva.
Lijepa si, zemljo moja, kao sloboda,
kao oči tvojih junaka što i preko smrti gledaju.
Koliko mrtvih pod tvojim rosnim travama.
I kad ih vjetar češlja — oni pjevaju,
i u grlu tvojih rijeka — oni pjevaju,
i u pjesmi tvojoj — oni pjevaju,
i u prkosu tvome — oni prkose,
i u životu tvome — oni žive,
i u istini tvojoj — oni su istina!
Volim te, jer si otrla suze bijedi i svoju ljepotu čovjeku dala.
Otvorila si škole i parkove s plavim i modrim cvijećem i odmarališta.
I međaše rušiš i ružu zalijevaš na prozorima iz kojih je zjapila bijeda.
I kad se dime dimnjaci tvojih tvornica — brane tvoju istinu.
I kad rudari u utrobu zemlje silaze — brane tvoju istinu.
I kad strojevi štampaju »Manifest« i »Oktobarsku« — brane tvoju istinu
I kad te gledam buduću — ja pjevam tvoju istinu.
Pjevam tebe, ali još više snagu koja te rodila.
Bila si u okovima — tko ti je lance skinuo?
U mraku — tko te je na put izveo?
Tko ti je vratio vid i osmijeh neuništivi?
Bila si na vješalima — tko je uz tebe stao?
Vjeran u smrti i u gladi, vjeran u jami i pred zidom.
vjeran na riječi i na djelu,
vjeran na nišanu, vjeran u životu!
Krilatoj — tko ti je snagu dao?
Pobjedom — tko te obasjao?
Tko ti je ime na sve vijeke i za sve narode osvjetlao?
Rasti sretna pod suncem, rasti u jaslama dječjim.
Rasti i cvjetaj, zemljo radnih ljudi.
I neka mir nad tvojim poljima vlada,
mir tvojim lađama na pučini
i tvom danu što se vedar budi.
Rasti sretna da svi narodi vide sa strana svih
sa juga i sjevera kako se rađa i kako se voli,
kako se brani zemlja proletera.
I neka mir nad tvojim ljudima vlada,
mir tvome rudaru i tvome rataru,
mir graditelju i tvome čuvaru,
mir tvojoj sreći u vodi i u zraku,
u pjesmi strojeva i u sjaju žita.
Rasti i cvjetaj pod zvijezdom slobode
pod rukom Partije i pod srcem Tita.
(1948)
...
VOLIO BIH DA ME VOLIŠ
Volio bih da me voliš
da budem cvijet u tvojoj kosi.
Ako si noć, ja ću bit zora
i blijesak svjetlosti u rosi.
Volio bih da me voliš
i da svi dani budu pjesma.
Ako si izvor i ja ću biti
u živoj stijeni bistra česma.
...
Pjesmu je uglazbio Ljubo Kuntarić, a otpjevala Lola Novaković
https://youtu.be/g2Rru4ZsNiI
0 notes
Photo
Kada vizualizirate siluetu Istanbula, toranj Galata zasigurno će biti jedno od mjesta koje vam prvo padne na pamet. Ta povijesna kula ne samo da uljepšava pogled na Istanbul već je i jedno od mjesta koje treba posjetiti kada se nađete u ovom spektakularnom gradu. A priča iza tog dragulja Istanbula je još impresivnija od samog pogleda na njega! Kula Galata smatra se jednom od najstarijih kula na svijetu. Prepoznatljiva građevina, za koju se zna da je sagrađena 528. godine, visoka je od tla do vrha krova 69,9 metara, a prema statičkim izračunima, teži oko 10 tisuća tona. Također, u iskopinama u podnožju kule pronađene su i ljudske kosti, što i ne čudi jer se sam toranj u davnim vremenima koristio i kao tamnica. Kulu Galata sagradio je 528. godine bizantski car Anastazije kao svjetionik. Istanbul, koji je bio dom mnogim civilizacijama tijekom svoje povijesti i koji je izdržao do danas u nebrojenim bitkama, pretrpio je teška razaranja u IV. križarskom ratu 1204. godine. 1348. Đenovljani su, osim zidina, ponovno sanirali oštećeni toranj. Kula je tad dobila i novo ime Isusova kula. Isusova kula, za koju se u tom razdoblju znalo da je najviša zgrada u Istanbulu, nadograđivana je između 1445. i 1446. godine i obnavljana gotovo svako stoljeće pod osmanskom vlašću. Koristila se u mnoge različite svrhe do današnjeg dana, a korištena je i kao sklonište za kršćanske ratne zarobljenike koji su u 16. stoljeću radili u brodogradilištima Kasımpaşa. Jedno vrijeme bila je i zvjezdarnica u razdoblju Murata III., a nakon 1717. godine koristila se i kao vatrogasni toranj. Tijekom požara u razdoblju Selima III. veći dio kule je izgorio, a premda je popravljen nakon ovog događaja, ponovno ga je uništio još jedan požar 1831. Kula je još jednom obnovljena, no 1875. izgubila je krov u oluji. Poznato je da je toranj Galata zadnji put obnovljen 1967. godine i tada je poprimio današnji izgled. ◽️◽️◽️◽️◽️◽️◽️◽️◽️◽️◽️◽️◽️◽️◽️◽️◽️◽️◽️◽️◽️◽️◽️◽️◽️◽️ #istanbullife #photooftheday #ıstanbul #i̇stanbul #photography #photograph #turkeyphotooftheday #photo #istanbullove #istanbullovers #muslimah #nightphotography #photoofday #istanbul #istanbuldayasam #allshotsturkey #istanbulturkey (na lokaciji Galata Kulesi) https://www.instagram.com/p/CkswN3-qpaP/?igshid=NGJjMDIxMWI=
#istanbullife#photooftheday#ıstanbul#i̇stanbul#photography#photograph#turkeyphotooftheday#photo#istanbullove#istanbullovers#muslimah#nightphotography#photoofday#istanbul#istanbuldayasam#allshotsturkey#istanbulturkey
0 notes
Text
Stormy Six: StaljingradGlad i ruševine pod minobacačimaPoput čelika odolijeva gradUlice Staljingrada, krvlju ste popločeneSmije se granitna žene nad tisućama barikadaNa svojoj zaleđenoj ulici pomazani križ to znaOd sada nadalje naići će na Staljingrad u svakome graduOrkestar navodi časnike u kavanamaZima tjera led u kostiAli unutar tamnica izgara zrak kao da pjevaOno najbolje od Crvene…
View On WordPress
0 notes
Photo
VELIKI PRAZNIK BRATSNOG CRNOGORSNOG NARODA
Danas bratski crnogorski narod slavi svoj veliki nacionalni praznik 13 juli Dan svenarodnog ustanka protiv fašističkog okupatora. Danas, u časno izvojevanoj slobodi, u svojoj narodnoj državi, braća Crnogorci zaista mogu da slave ovaj dan kao jedan od najsvijetlijih datuma svoje istorije. Vjeran vjekovnim slobodarskim tradicijama, crnogorski narod se i u najtežim danima naše istorije pokazao dostojan svoje junačke prošlosti, dostojan svojih predaka junaka koji su sholjećima vodili neravnu i tegobnu ali slavnu i pobjedonosnu borbu protiv raznih uljeza, osvajača i otimača. Kada se raspala stara Jugoslavija, tamnica naroda, kada se rasula njezina vojska, narod Crne Gore je među prvima u našoj zemlji, po uputstvima Komunističke Partije, požurio da skloni oružje, da se što bolje osigura za dane borbe koji su ubrzo morali doći. Kad je došao vjerolomni Hitlerov napad na Sovjetski Savez, kad je Maršal Staljin genijalni organizator borbe protiv fašističkih osvajača pozvao porobljene narode Evrope na ustanak, kad je slavna Komunistička Partija Jugoslavije povela oružanu borbu za oslobođenje naše domovine, Crna Gora se pretvorila u jedan jedinstveni ratni tabor, u kome se danonoćno, ubrzano, temeljito, počeo pripremati oruažani ustanak. Već tada, Crna Gora je imala 12.000 u odrede organizovanih partizana, sa 8.000 pušaka i golemim brojem automatskog oružja 13 jula 1941 godine, sjutradan poslije sramotne cetinjske Petrovdanske skupštine (na kojoj je italijanski okupator darovao »nezavisnost« Crnoj Gori), na bojni poklič komunista koji su pripremili sve pojedinosti za ovaj odsutni korak, širom Crne Gore od Banjana do Čakora, od Bojane do Sandžaka zapucale su osvetničke u oslobodilačke puške. Poletjeli su u zrak mostovi i pruge, planule su žandarmerijske stanice i uhvrđene karaule, prolila se fašistička krv po ulicama criogorskih gradića i naselja, pale su prve glave Musolinijevih i Emanuelovih crnokošuljaša, bersaljera, alpinista i ostalih drskih pljačkaša koji su bili uvjereni da su ovaj narod pomoću izdajnika učinili pokornim. Za sedam dana bojeva skoro čitava Crna Gora bila je u rukama nepokorenog borbenog crpogorskog naroda. Držala su se još samo tri utvrđena garnizona Nikšić, Cetinje i Podgorica, čvrsto blokirani sa, svih strana. Već u tim prvim danima ustanka zabilježeni su rijetki i divni primjeri jupaštva i neushrašivosti. Crnogorski partizani, rukovođeni najboljim sinovima crnogorskog naroda kao šho su Milovan Đilas, Peko Dapčević, Arsa Jovanović, Sava Kovačević, Blažo Jovanović, Mihar Bakić, Radovan Vukanović i drugi, postali su ozbiljna oružana snaga, u čijim se rukama nalazilo preko 6.000 zarobljenih italijanskih vojnika, pored ogromnog ratnog materijala, pušaka, topova, kamiona, municije i drugog. Otada, od jula 1941, u Crnoj Gori nije prestajala borba. Ona je samo jenjala, kad je pod prntiskom jake fašističke ofanzive i organizovane izdaje Mihailovičevih čehtnika i druge nebraće, partizanska glava morala napustiti svoju rodnu grudu i krenuti u druge krajeve da raspiruje i pomaže oružani ustanak. Koliko je crnogorski narod prezreo domaće izrode, koliko je čvrsto i nepokolebljivo stajao na pozicijama narodno-oslobodplačke borbe, lijepo se vidjelo i 1943 godine, kada su crnogorske brigade same razračunale sa izdajničkim odredima, sa neljudima kao što su bili Bajo Spanišić, Blažo Đukanović, Đorđe Lašić, Pavle Đurpšić, Krsto Popović i drugi, kada su Crnogorci sami očistili »gubu iz svoje torine. Svenarodni ustanak u Crnoj Gori imao je snažnog odjeka u našoj Bosni i Hercegovinn, naročito u Hercegovini. Uopšhe uzev, ustanak i razvoj oslobodilačke borbe u Bosni i Hercegovini teško se može posmatrati odvojeno od borbe crnogorskog naroda. Tako prvih dana Julskog ustanka došlo je do izražaja bratstvo dvaju srodnih naroda: u prvim borbama na teritoriji Crne Gore, u njenim najzapadnijim krajevima, sa Crnogorcima su se zajedno borili i hercegovački borci, dok su dalje, kroz čihavu 1941, u borbama u Hercegovini učestvovali crnogorski partizani. Neumrni crnogorski heroj Sava Kovačević izveo je svoj prvi ratni podvig zajedno sa hercegovačkim junakom Vladom Šegrtom, zajedno sa hercegovačkim borcima. Prvi komandant operativnog šhaba hercegovačkih partizana, krajem 1941, bio je upravo Sava Kovačević. Otada su Crnogorci i Hercegovci nerazdvojni u borbi: rukovodshvo NO pokreta Crne Gore šalje svoje dragocjene kadrove, političke i vojničke, šalje svoje jedinice u pomoć hercegovačkii borcima, dok se s druge strane u proljeće 1942 udarni hercegovački bataljoni bore u Crnoj Gori, pomažući svojoj crnogorskoj braći. Poslije Treće neprijateljske ofanzive to bratshvo i nerazdvojnost u oružju prenijelo se i na junačku Bosansku Krajinu (pored toga šho su se već u zimu 1942 crnogorski proleterski bataljoni borili u Istočnoj Bosni, u sastavu I i II proleterske brigade). Očeličene u bojevima, crnogorske proleterske brigade — Četvrta i Peta zajedno sa braćom iz Srbije, učestvovale su u svim važnijim okršajima širom Bosne, naročito krajem 1942. Narod Krajine nikada neće zaboraviti primjere herojstva koje su pokazali crnogorski borci u žestokim borbama na Kupresu, Bugojnu, Livnu, Jajcu, Vakufu i drugim mjestima. Širom Bosne i Hercegovine posijane su kosti najboljih crnogorskih junaka, narodnih heroja, među kojima se nalaze Pero Ćetković, Špiro Mugoma, Đuro Petrović i mnogi drugi koji su pali oslobađajući Bosnu i Hercegovinu kao svoju rođenu zemlju. I u posljednjim bojevima za potpuno oslobođenje naše Bosne i Hercegovine opet se manifestovalo bratstvo naroda naše uže domovine sa crnogorskim narodom: proslavljena Treća divizija, čedo Crne Gore, bila je među prvim divizijama koje su pod rukovodstvom hrabrog Crnogorca generala Radovana Vukanovića oslobodile naš glavni grad, Sarajevo. Ne manji je bio značaj ustanka u Crnoj Gori i za druge zemlje Jugoslavije. Kao odjek za velike pobjede crnogorskih partizana došlo je oslobađanje velikog dijela Sandžaka, prenošenje ustanka na Metohiju i Kosovo, na Dalmaciju i čitav daljnji tok oslobodilačkog rata u Jugoslaviji, u svim njezinim zemljama, sadrži u sebi mnoga pepela najboljih Criogoraca. Kosti tih najboljih sinova Crne Gore koja je u narodno-oslobodilačkoj borbi dala više od dvadeset Narodnih heroja, razasute su po svim krajevima Jugoslavije od Slovenije do Makedonije gdje su se oni nesebično i predano borili, organizovali borbu za oslobođenje svoje braće, isto kao i za oslobođenje svoga naroda. Danas, poslije velike i potpune pobjede, bratstvo naroda Crne Gore sa narodima naše Bosne i Hercegovine pretstavlja činjenicu, pretstavlja granitnu građevinu, podignutu na kostima i zalivenu krvlju naših najboljph drugova, građevinu koju nikakva sila na svijetu ne može porušiti. Samim tim, to bratstvo .i jedinstvo dvaju susjednih bliskih naroda pretstavlja i jedan od najmoćnijih stubova naše oslobođene otadžbine, naše prve države. Titove Jugoslavije. Danas je veliki praznik crnsgorskog naroda, koji on dočekuje svjetla obraza, gord i ponosan na ono što je dao za svetu stvar slobode, za novu Jugoslaviju u isto vrijeme pretstavlja i naš praznik, praznik u kome i svi mi svojom bratskom ljubavlju i svojim osjećajima učestvujemo.
- nije komplet tekst* godina 1945.
0 notes
Text
Kao zver izgubljena u prirodnim lepotama, nigde ne nalaziš mir.
Ponor koji se otvara između duše i čula izjednačuje sudbinu i kaznu.
Svaka te čežnja muči.
U apsolutnom ništavilu oko bi stvorilo livade, uho zvukove, nos mirise,
dodir zadovoljstva, jer želje kuju svet koji um neprestano opovrgava.
Duša kaže ništavilo kad čula kažu sladostrašće.
Izjeda te bol dok se tvoja čeznja opija svetom.
Smrt je tamnica ponosa, ali je nemoćna kad vatra topi njene okove.
Upravo će strasti čoveku otvoriti vrata što se zatvaraju pred trenucima života.
Budi cvet u čijoj stabljici čami (ne)umorna munja.
ČeznutIjivo slušaj mračne melodije i u svojim nevinim tminama bdij ...
Duša svodi nebo na dušu.
Emil Sioran
12 notes
·
View notes
Text
Ne znam šta ti značim
Ali ću svejedno za tebe da se zakačim
Biću tvoja verna sena
Ako zatreba i žena,
Biću tvoja presuda i kazna,
Biću tvoje društvo i ćelija prazna,
Biću tvoja tamnica ili sloboda,
Biću ti mastilo, ali i bistra voda,
Biću ti ništa ili budućnost,
Pruzaću nežnosti ili grubost,
Biću ti radost ili tuga,
Biću ti tama i šarena duga,
Biću ti početak i kraj,
Biću ti pakao ili obećani raj,
Biću tvoja smrt ili tvoj život,
Biću tvoj genije ili tvoj idiot,
Biću ti sekund ili vek,
Biću bolest i tvoj lek,
Ako želiš biću leš ili živo biće,
Biću ti omiljena hrana i piće,
Biću večni plamen ili led,
Biću pelin ili bagremov med,
Biću muzika ili bolna tišina,
Biću čistoća i prašina,
Biću tvoj sluh i vid,
Ako zatreba krenuću kroz zid,
Biću sunce da te grejem ili hladnoća,
Biću ti postelja vrela ili samoća,
Biću tvoja dan i noć,
Biću tvoja slabost i moć,
Biću tvoja laž ili istina,
Biću izabrani put ili sudbina,
Biću ti u snovima i na javi,
Biću ti pred očima i u glavi,
I onda kad sve u vodu pada
Biću tvoja poslednja nada,
Biću tvoja i savest i mašta,
Za tebe biću sve i svašta
#ljubav#smisao života#razdragana#moje misli#život#zaljubljenost#sve i svašta#poezija#srbija#quotes#balkan
7 notes
·
View notes
Text
Zašto?
Zašto si došla baš sada?
Dok skupljam hrabrost i snagu,
da se borim na frontu za sreću.
Otkud sada ti, iz snova?
Baš sada mi uzimaš srce,
i to svom magijom što posjeduješ.
Odlučila si da se pojaviš,
mirna, povučena i sva u crnom.
Jesi li me gledala iz sjene do sada?
Zar zaista moram da biram?
Život kakav bi trebao biti,
ili život iz snova, sa tobom.
Zašto si došla?
Zašto si napustila snove?
Oni su bili tvoji lanci i tamnica.
Zašto gotičarko?
Zašto kvariš ��ivot, ostvajući mi sanjano?
Mrtva si, barem si trebala biti...
6 notes
·
View notes
Text
Poglavlje 9
Samo jednom su je pretukli i išibali, možda su je čuvali ili su samo shvatili da je očajna koliko izgleda. Trebalo je da ubije Risa. Jedva da je jednom dnevno dobijala malo hrane, ali moglo je da bude i gore od toga. Kaeleii je pored nje bio odvođen svakog bogovetnog dana u isto vreme, i u isto vreme se vraćao krvav i uplakan, kao neko dete.
Da nije znala koliko Letače može da boli kada im neko čupa perje i tuče ih po krilima, i sama bi se pridružila gomili osuđenika koji su se drali na Neuhvatljivog da začepi gubicu dok je grcao tokom dugih noći ispunjenih smradom. Uzdahnula je i već nezainteresovano povukla lanac kada su vojnici, praćeni generalom dovukli Kaeleiia do njegove ćelije.
Čula je tihu psovku od strane plaćenog ubice sa poda i nekako se prijatno iznenadila što mu čuje glas. Sve vreme koje je provela ovde, on joj se obratio samo onaj put kada su sklopili dogovor da će zajedno da pobegnu, ali evo njega – leži na ledenom kamenu i šapuće generalu kako će da mu se osveti. Namrštila se na vojnike koji su se gurali pored generala, usput narasli poput kvasca jer su imali priliku da muče nekoga; dražesno.
General je polako ušao u ćeliju i prišao Kaeleiiu, nagnuo se ka njemu, a dah mu je toliko smrdeo na luk da ga je i Malik osećala, a nije bila toliko blizu. Videla je kako general pomera nogu i shvatila je da će joj šutnuti privremenog saveznika, što ne bi bilo dobro, ako mu izbije zube, priča će biti još teža. Između vojnika se progurao neko i zaustavio generala sekund pre nego što je Malik stigla da ustane i zapreti.
Carević, visoko podignute glave, obučen u svilu, vitak kao koplje, očiju oteklih od čitanja, stavio je ruku na generalovo rame, pet puta krupnije od njegove šake. Taj lagani dodir je naterao generala da se priseti da je on samo carev kućni ljubimac i da nema dozvolu, baš kao ni kućni ljubimci, da piša po tepihu svog gospodara.
„Budalo jajoglava!“, vojnici su se odmakli, mada su njihovi pogledi ka careviću bili otvoreno prezrivi, „Rekao sam ti, imam dozvolu od oca, želim da se svi izgubite odavde.“
Da nije zaspala od dosade svaki put kada bi carević došao, možda bi se i setila da taj ekscentrik Letača čuva kao malo vode na dlanu. Podigla je obrve ka careviću i dalje držeći svoj ledeni lanac, pa se iskezila kada je general nevoljno zatvorio vrata za sobom. Carević je izignorisao njen kez i odmah je počeo da šapuće pitanja Kaeleiiu na uvo i da zapisuje odgovore koji su se jedva čuli.
Malik se zapitala šta je nateralo gordu budalu da se pokori careviću lakše nego i general caru. Potrudila se da ne zaspi dok se carević neumorno zanimao za Letački folklor i sve običaje koji su iz njega proizišli. Zašto ga to zanima? Ona je o Letačima znala većinu stvari jer su joj oni lično pričali, mada svi koji su joj pričali su već bili mrtvi, ali i to se računa, nadala se da se to računa. Prekrstila je ruke i malo zagrnula plašt na ramena, izuzetno joj se spavalo i osećala je kako joj kapci otežavaju, ali ako zaspe, neće iskopati nikakve informacije.
„Možda bi hteo da ga ispituješ pre prebijanja, a ne posle.“, ubacila se iznenada, kada je carević smelo zgrabio jedno Kaeleiievo krilo. Nadala se da će kopile da prećuti svom generalu da se uopšte oglasila, ali neki deo nje je hteo da vidi koliko će biti posledica.
Carević je podigao obrve i okrenuo se ka njoj, zbog čega je instinktivno spustila pogled da ni slučajno ne pokaže sivi pervaz svojih očiju; a i bilo joj je milije da gleda u tamni pod nego u cmizdravog Kaeleiia ili carevića koji manje liči na carevića od bilo kog prosjaka koji može da se nađe na ulici. Nije bilo odgovora i carević se ponovo bacio na krila, zbog čega je od Kaeleiia doprlo tiho cičanje, kao da je on neko mače koje će uskoro da se udavi u reci.
Nešto se u polutami sijalo na carevićevom kaišu od najfinije kože. Malik se zagledala okolo, bilo je znatno manje osuđenika, u senkama nije mogla da nazre ono carevićevo čudovište koje se uvek vucaralo za njim. Da li je moguće da je carević u potpunosti sam sa njima? Iskezila se i malo se približila rešetkama, pravila se da pohlepno osmatra bisere i dragulje koji su ukrašavali carevićevu odeću kao njenu kožu ožiljci.
Podmuklo se osmehnula kada je videla da carević kod sebe ima neke ključeve, sigurno su služili da otključaju njegove odaje, ali ako je car i upola glup koliko ona misli; carević je kod sebe sigurno imao i ključeve barem od ćelija. Kada bi samo mogla da sazna za šta je koji ključ, mogla bi da napravi plan i za sekundu bi tumarali tamnim tunelima u potrazi za tajnim izlazom.
Odlučnije je čačkala alke svog lanca dok se sve više približavala i dok je sve pomnije slušala priču. Pored carevićevog glasa i Kaeleiievog bednog pokušaja da smiri disanje i grcanje u slinama, čulo se još nešto – zvečanje i koraci.
General je ušao bez reči i Malik je zamalo opsovala naglas. Carević je okrenuo glavu, pogledao je generala upitno, a ovaj se naklonio tako da je isturio dupe, pa se tiho dogegao do Maličine ćelije i otključao ju je. Namrštila se sa ledenog poda, odjednom nevoljna da se rastane sa lancima. Nekoliko vojnika je ušlo u ćeliju za generalom, ali nisu prilazili, kopilad je prestrašena pričama o njoj, iako je skoro svaki dan mogla da čuje generala kako im popuje da su priče o njoj samo priče. Skoro je i ona počela da mu veruje.
„Rešio si da me biješ a?“, tiho je provocirala, a nakaradni osmeh joj je iskrivio lice dok je gledala pravo u zelene oči koje su nekada bile blage i pune dobrote. Isturila je bradu, a ovaj ju je u odgovor na to povukao da ustane, pa zgrabio teški lanac, tako da ne može daleko da odmakne dok hodaju, i povukao je iz ćelije.
Nisu je poveli uz stepenice, anđeli su bili dobre volje, još nije bilo vreme da se suoči sa carem. Nisu je poveli ni do prostorija koje su korištene za mučenje, što je takođe bilo čudno, jer je do sada naučila da su to jedina dva puta kojima bi mogli da je odvuku. Odglumiće da je uplašena, mada i jeste uplašena. Svejedno, neće da izneveri svoje mentore, i mora da vrati plašt.
Odvučena je u dvorište, svetlost popodnevnog sunca je bila toliko jaka da je Malik zasiktala od bola dok se koprcala u pokušaju da nađe najpovoljniji položaj za glavu i svoje oči naučene na tamu tamnice. Iza leđa je čula tih smeh na svoju reakciju, čekala je da vidi šta će general da učini, ali on ju je jedino povukao da požuri kada je zastala od šoka što je na prirodnoj svetlosti.
Svež vazduh joj je skoro pekao pluća, u poređenju sa onim iz tamnica, bio je neobično suv i leden. Uskoro će i do Alsa da se dovuku snegovi, što bi značilo da je Nun zavejan; mada Nun je uvek zavejan, ne treba da bude genije da bi to znala. Duboko je udahnula, znajući da ako se sada ne oslobodi, može barem da se nadiše vazduha koji ne smrdi na fekalije, krv i strah.
Od vetra je zadrhtala, dronjava odeća joj je visila sa tela, a Risov plašt se viorio za njenim leđima dok je sve nesigurnije hodala. Možda će privatno da je pogube? Ili je vode na put da kuluči u nekoj vukojebini? Bilo kako bilo, sve je bolje od neprestanog sedenja i čekanja u mraku.
Prošli su kroz celo dvorište, Malik je u daljini videla vojnike kako prestaju sa vežbanjem da bi osmotrili nju, i svog generala. Ispustila je tih zvuk prezira, zbog čega su se prateći vojnici neznatno trgli. Prepoznala je put koji vodi do podijuma za javan vešanja. Naježila se pomislivši na skupinu koja je gleda kako pada i guši se, mada blizu je gušenja koliko je general trga i vuče na tom lancu. Osećala se kao da joj se tralski okovratnik steže oko grla i stisla je pesnice, čekajući da vidi da li je proći pored puta ili će nastaviti njime...
Skrenuli su. Skoro je odahnula od sreće, nije htela da je obese, ili ubiju pred skupinom na bilo koji drugi način; ne bi bilo dobro za reputaciju. Popločani putić je vodio do svečanih kamenih vrata, to su bila stara vrata, nisu bila zamenjena sigurno od prvog cara čija je zaostavština bila baš ova palata. Čula se jedva primetna škripa kada su dva vojnika povukla dvokrilna vrata i otvorili ih. Malik je zapahnuo pomalo ustajali, topli vazduh. Osetiće toplotu? Da nije bila okovana, radovala bi se prilici da ne sedi na ledenom podu ili da ne hoda kroz ledeno dvorište. Duboko je udahnula pre nego što ju je general gurnuo, pre nego što su se vrata kao sama od sebe zalupila za njenim leđima. Nema bežanja nazad, nema bežanja nikuda. Za sada.
Prolazili su uskim dugim hodnicima, ježila se od njih, od visokih plafona i kao ništavilo crnih držača za baklje, koji su pod plamenom izgledali kao da gutaju vrelu svetlost. Kameni podovi su bili prekriveni debelim tepisima, valjda da bi sve delovalo toplije, ili da bi bat koraka delovao prefinjenije. Možda je car samo hteo da pokaže koliko novca može uzalud da baci? Tapete su se osmehnule Malik u susret kada je okrenula glavu u pokušaju da nađe neki prozor i u odnosu na prizor napolju zaključi gde se nalazi u palati. Ali nije bilo prozora. Kakva je to palata bez prozora? Možda su samo sakrili prozore?
Kako su dublje zalazili u raskošnu palatu, tako su svuda bili sve lepši i skuplji ukrasi. Čulo se nešto – dreka, vrisci, psovanje, iz pravca u kome su se kretali. Malik je pokušala da uspori korak, ali jedan vojnik ju je šutnuo da se pokrene, a onda je i general povukao debeli lanac, zbog čega je zamalo poljubila debeli tepih bledoplave boje. Zarežala je i opsovala kroz zube jer ju je ivica okovratnika posekla po vratu, ali ipak nije više pokušavala da uspori, ne plaši nju mučenje. Laži.
Stali su dovoljno naglo da je Malik zamalo udarila u generalova ogromna leđa, opsovala je i odaljila se od njega dovoljno da joj leđa jedva okrznu isukane oštrice vojničkog oružja. Ponovo se zapitala zašto samo nije dopustila da Ris umre. Trebalo bi malo manje da razmišlja o Risu i svojim postupcima prema njemu, ali sama pomisao da mu je život spasila čak dva puta ju je terala da se uplaši da je smekšala. Ključevi su zatandrkali, kvaka je zacičala i tek tako, visoka drvena vrata su se otvorila i dopustila onim vriscima da se još postojanije prošire, glas joj je delovao poznato, ali nije ništa zaključivala.
Prostorija je bila svetla i prostrana. Visoki plafoni su doprinosili akustičnosti, a plafon je izgledao kao polulopta, bila je ukrašena kasetama, zbog čega je plafon delovao još dalje. Sa desne strane Malik je videla izvor opšteg nezadovoljstva. Car je raskrečeno sedeo u svom prestolu, čačkao je nokte nekim malim nožem i ispod oka gledao prizor pred sobom. Malik je mogla da se zakune da je videla kako mu je ugao usana iskrivljen u bolesnoj zadovolji jer sluša i gleda sve što se upravo dešava pred njim.
Tačno na sredini su bili vojnici, držali su nekoga, a tu je bio i carević, onako tanak i bledunjav, isušen, izgledao je kao da bledi iz dešavanja, iako je on predano učestvovao u svemu. Na kamenu ukrašenom nekim debilnim šarama se videla krv, nazrla je i otisak šake. Na carevićevim dugim prstima i vijugavim šakama je takođe bila krv i slivala se polako ka laktovima; sva sreća pa je zavrnuo svoje svilene rukave i sklonio prstenje, bisere i zlato sa sebe da se ne isprljaju. Car je okrenuo glavu ka svom generalu i osmehnuo se, nije mogao da ih čuje kako su ušli zbog sve te silne vriske, ali ipak je nekako znao da su došli.
Malik se prezrivo namrštila kada su je dogurali na samo nekoliko metara od skupine vojnika i carevića koji je još uvek nekako zarobljeniku zadavao bol. Osetila je kada su je gurnuli na kolena i udarac o kamen je zaboleo, ipak, sknocentrisala se samo na to da se na njenom licu, u njenim očima, ništa ne vidi, čak ni emocije. Car je polako ustao i vojnici i carević su zastali sa svojim poslom, okrenuli su glave ka caru; osmehnuo im se i zamahom ruke im pokazao da budu tihi, zbog čega su se pobrinuli da ni oni, ni njihov mučenik ne naprave ni zvuk disanja.
Ako joj iko pogleda u oči sada, videće pervaz i jebeni plamen. Krupni prsti i šaka su joj obijmili bradu i obraze i toliko je čvrsto zažmurila da je pod kapcima videla kako joj igraju svetlo i potmule boje. Stiskala je zube toliko jako da se plašila da će popucati, osećala se kao da će da umre, dozvoli li da joj car pogleda u oči.
„Dakle znaš zašto si ovde.“, glas je zvučao jezivo, kao da je pored ljudskosti u sebi sadržao i nešto drevno, nešto što bi prouzrokovalo kraj svega što je poznato ljudima.
Bila je sigurna da bi ispljunula odgovor da joj car nije krvnički stiskao bradu i obraze. Osetila je kada se pokrenuo i sagnuo tako da mu lice bude u ravni sa njenim.
Tih smeh je odzvonio dvoranom, on je u potpunosti uništavao na silu utišano cmizdrenje. Car je nešto promumlao i zatim je pustio Maličino lice, imala je jaku želju da posegne za obrazima i protrlja ih koliko su je boleli, mogla je skoro da oseti kako joj koža tamo gde su je dodirivali carevi mesnati prsti crveni od jačine stiska. I dalje nije otvarala oči, čula je korake i tihe naredbe, car se odaljio, možda joj je i okrenuo leđa, ali da li će da rizikuje. Šta ako joj na silu otvore oči? Ponovo je pokušala da se skoncentriše, ali jedino na šta je mislila jeste to da su je proveli kroz dvorište do dovrane samo da bi razmatrala da li će da je pogube. Trebalo je da ide uz stepenice, ali su je olako prevarili tako da se ne pripremi za tiranina.
Čula je kako je neko pucnuo prstima, zvuk se proširio brzo i eho joj je odzvanjao u ušima čak i kada je zamro: „Dobro, to smo utvrdili, ali kada si već tu… Zanima me da li sve plaćene ubice jednako dramatične.“
Neko joj je strgao kopču i oteo plašt koji joj je pružao utehu dok joj je padao na leđa. Naježila se, htela je da se usprotivi, mora da vrati taj plašt, makar crkla, mora da ga vrati nazad njegovom vlasniku. Lanac je zazvektao kada se premestio i oslonio joj se na levo rame. Mirno je čekala da je neko ošamari ili joj zgrabi glavu da bi joj odsekao kapke, tako da više u životu ni ne trepne. Treptanje je ionako uvek bilo precenjeno.
Nešto je prosiktalo i zaseklo vazduh. Stisla je zube da ne bi vrisnula, a leđa su joj se izvila od udarca i skoro je pala na lice. Konačno je otvorila oči i okrenula glavu, iza sebe je videla generala kako se zlokobno ceri sa bičem u rukama. Zaškrgutala je zubima, ali general je samo ponovo zamahnuo, nije sačekao da okrene glavu ili pokuša na neki nači da se zaštiti. Deo stare kože joj je dohvatio obraz, zasiktala je, osećala je kako je usna peče jer je od udarca pukla, osećala je kako joj krv nadolazi u plitku ranu i samo se priprema da počne da curi ka liniji njene vilice i zatim kaplje sa brade. Tiho je opsovala, general je zastao samo da bi joj vojnici okovali ruke sa prednje strane, tako da leđa budu izložena kako treba.
Odeća joj je bila iscepana, mada ni ranije nije bila u nekom najboljem stanju, pitala se koliko dugo će moći da izdrži. Baš posle toga joj se lice srelo sa kamenim podom. Sklupčala se i čekala novi udarac, ali nije ga bilo, tako da je zatvorila oči i pretvarala se da se nalazi na nekom drugom mestu, ali mogla je jedino da u misli prizove sećanja na nekoliko puta kada je bila bičevana, jednako boli kao i tada, a mislila je da je izdržljivija sada. Neko ju je povukao za onaj tralski okovratnik i naterao da se uspravi na kolena, ali odmah posle toga se sklupčala i pala na pod. Možda tako može da se izbori sa ovim? Pre dve godine nije mogla.
Car se tiho zasmejao, vojnici su se odmakli, ostavljajući Malik da u miru leži na podu i razmišlja o tome koliko li su joj rane duboke, ako od bola i može da razmišlja. Stisla je ruke uz grudi, oduprla se porivu da zgrabi lanac sa tralskog okovratnika i umesto toga je počela da se diskretno bavi okovima na šakama. Prsti su joj se tresli i najviše bi volela da ostane da leži dok joj se rane ne zacele, ali mora da preživi, a to neće uspeti pod carevim krovom.
Bat koraka joj je odzvanjao u glavi koja je pulsirala od bola koji joj se od leđa širio po ostatku tela, delimično je otvorila jedno oko, ono desno, bliže podu. Vojnici su oko zarobljenika napravili polukrug, nije im svima videla lica, ali ono što je uspela da vidi ju je iznenadilo – svima su lica barem na jednom mestu počela da otiču, kao da ih je neko udarao. Ali ko? Malo više je otvorila oba oka, ne sme da se pomeri, osećala je kako je vojnici i general ovlaš posmatraju, kao da sada žele da se pobrinu samo da se ne pomeri sa mesta.
Carević se malo prošetao, prišao je svom tronu, pored koga je ležala ogromna zver pretećeg izgleda i platnena vreća. Jednom rukom je u vreću ubacio nešto. Čuo se tih udarac krvave gute o verovatno ostale krvave gute koje su bile u vreći. Malik je od tog zvuka dobila poriv za povraćanjem, jer je znala da bi i njena leđa mogla da naprave takav zvuk kada bi general nastavio da je bičuje. Ako je išta dobro, pošto su se vojnici razmakli, mogla je da vidi zarobljenika – Letača, Kaeleiia. Carevićevo lice je takođe počelo da otiče, bio je dovoljno blizu da bi razaznala tragove nekoliko udaraca na njemu.
Neznatno se tresao, a obrazi su mu se sijali. Cvokotao je zubima iako su mu usta bila napunjena nekim krpama i oči su mu bile krvave, ali ne od bola nego od besa. Krvavo besne oči koje obećavaju smrt, koje samo dozivaju njenog čuvara da se polako došunja. On bi bio dobar stalni saveznik. Carević je mahnuo vižljastim rukama i nekoliko vojnika je na silu raširilo Kaeleiieva izlomljena, prljava i krvava krila do punog kapaciteta. Zarežao je zapuženih usta, pogled mu je sa carevića prešao na cara, pa mu se lepo lice još više izopačilo od zlobe i besa.
„Generale, treba li ti novo pero za pisanje?“, pitao je carević, osmehnuo se pre svega svojoj žrtvi, izazivajući još besa. General je podigao obrve, ponovo je pokazao koliko je zapravo različit od svega za šta je tvrdio da jeste. Odsečno i poslušno je klimnuo glavom, kao da je odričan odgovor značio smrt. „Dođi da biraš pero, samo prvo moram da sklonim još malo ovih vrljavih.“, carević je prvi put zvučao kao carević pred Malik, stajao je uspravljen i reči su mu pečatile dela, njegovo kretanje je uopšte bilo drugačije, manje bojažljivo. Zastrašujuće.
Kaeleii je uplašeno razrogačio oči. Koliko puta do sada je carević sklanjao vrljava pera? Malik je srce ubrzalo kada je gledala elegantne prste lepljive od krvi kako nemarno i skoro pa besno hvataju gutu pera sa Kaeleiievih ogromnih krila pa je onda čupaju. Zamalo se trgla kada je plaćeni ubica jednom rukom udario o pod, pesnica mu je bila čvrsto stisnuta i Malik je na tren pomislila da je čula krckanje kamenog poda, mada je verovatnije da je to bila Kaeleiieva šaka. Nastavio je da jednako jako udara rukom, dok je čelo krvnički jako pritiskao u kamen, kao da, ako ne može ništa da vidi, događaji će jednostavno prestati.
Carević je sklonio ruku punu krvi i ostataka pera u stranu i jedan vojnik je doneo onu vreću, nekoliko pera je slobono palo, ostala su bila zgužvana i izlomljena i zajedno su pala u vreću kao da i nisu pera nego neki mokri peškir. Carević je nemo pokazao generalu da bira pero, zbog čega se na genralovom licu našao podmukli alavi omseh. Prstom je pokazao na jedno poduže pero sa ruba, zbog čega je Kaeleii počeo toliko da se koprca da su vojnici skoro skočili na njega da bi ga sprečili. Odakle mu toliko snage da posle svega i dalje može da se koprca toliko? Uspeo je da ispljune gutu platna koja mu je bila nabijena u usta i drhtavim glasom počeo da se dere i preti, psovao je toliko maštovito da je skoro i Malik bila uvređena njegovim rečima, a i nisu bile upućene njoj.
Jednog trena je skoro pobegao iz šaka vojnika, uspeo je da prstima okrzne carevićeve svilene skute. Ovo između njih je bilo lično. Besno je širio nozdrve dok su mu oči nekontrolisano suzile, dok je sav drhtao. Razrogačio je krvave oči iako su mu kapci od plakanja, i sigurno ponekog udarca, dosta otekli, zapravo celo lepo lice mu je oteklo i nadulo se od bola.
Carević je nemom bezličnošću gledao Kaeleiia dok su ga sigurno po milioniti put smirivali, ovog puta se pridružio i general – imao je tu čast da iz sve snage zgrabi krilo na kome je bilo odabrano pero. Carević je opipavao i pregledao pero, kao da se osigurava da je u najboljem stanju i da će moći da ga iščupa, a da ga pritom ne ošteti ni najmanje. Kaeleii se utišao, duboki udisaji i izdisaji su ispunili ogromnu prostoriju.
Zgrabio je carevića za nožni zglob zbog čega su svi poskočili, čak je ona zver otvorila oči i zainteresovano podigla glavu i neprirodno šiljate uši. „Kunem ti se, pred očima svih anđela“, glas mu je bio tih i postojan, jedva i da je drhtao, tamne oči su mu streljale carevićeve, „pred očima svih živih bića. Pred svim jebenim čuvarima, pa i onim zabranjenim. Osvetiću ti se, osvetiću ti se krvavo i sve dok se ne osvetim, neću ni trepnuti, neću jesti. Kunem ti se da...“ Glas mu je zadrhtao pre nego što je uspeo da završi, carević je bahato okretao pero i uvijao ga.
Malik se namrštila; ono što ju je nateralo da se vrati do Risa ju je sada teralo da učini nešto, ali jedino što bi sve ljude ovde zaustavilo jeste... Tiho škljocanje se nije čulo zbog Kaeleiia. Moći će da se domogne prozora jer joj je većina okrenula leđa i trebaće im mnogo vremena da stupe u akciju. Ali ako ostavi ovog hrabrog čoveka samog, razočaraće ne svoj ratnički osećaj, već svog mentora i svog čuvara. Ovo je razlog zbog čega ima moći – da se pobrine da ljudi poput Kaeleiia ne ostaju na ovakvim mestima. Duboko je udahnula i svet kao da je stao, da joj je neko sada pogledao u oči, to da je štićenik bi bilo očigledno, ali za pet sekundi i neće biti bitno da li joj je iko pogledao u oči. Skočila je na noge, a bol u leđima ju je skoro spustio nazad ka podu. Sa leđa joj je već neko trčao u susret, verovatno su tu stajali spremni, car i carević su se okrenuli ka njoj, general je pustio krilo i već se mašio oružja.
Pucnula je prstima obe ruke u isto vreme, zvuka nije bilo, ali četiri ukočena vojnika na par koraka od nje su bili dokaz da je uspela. Žustrim pokretom ruku je naterala sve prisutne, osim Kaeleiia, da se zateturaju, a zatim i bolno ukoče. Malik je raširila ruke pored tela, u širini kukova, svi prsti na šakama su joj bili ispruženi i zgrčeni, malo su se tresli, ali niko se nije mrdao. Zagrobna tišina je ispunila mesto i činilo se kao da je Kaeleii obuzdao svoj plač zbog ovoga. Vene su joj iskočile na slepoočnicama, osetila je graške znoja na vratu, ako se pomeri biće samo još više zamorno, ali ako se ne pomeri, otići će sve dođavola. Malik je duboko udahnula i izdahnula pre nego što je jednom rukom napravila odsečan pokret. Otrčala je do jednog vojnika koji je u zgrčenim rukama imao njen, odnosno Risov, plašt. Oprezno je uzela tkaninu, koja bi trebalo da je meka da nije stara i iznošena, verovatno je i Ris nasledio ovaj plašt od nekoga.
„Imamo još oko dvadesetak sekundi da pobegnemo, ako si i dalje za saradnju.“
Malik se skoro uvredila kada je Kaeleii uz malo muka uspeo da se osovi na noge i žurno joj se približi. Sada nije rekao da je ne poštuje ili da ne želi da bude u njenoj blizini. Gladno je pogledao carevića, kome je lice bilo zamrznuto u bolu, pa mu pokazao srednji prst i zatim pošao ka prozoru.
Malik je zgrabila mač jednog vojnika pa jabukom počela da udara staklo. Trebalo joj je dva udarca da polomi prozor, ruka joj je sve do ramena utrnula, ipak, to je nije sprečilo da se popne na prozor, da pomogne Kaeleiiu da se popne, pa da onda zajedno iskoče.
Oboje su uspeli da se dočekaju, oboje su ospeli da potrče koliko god da su brzo mogli ka obodu šume. Malik je osećala kako je pluća peku, osećala je kako njena sablasna moć popušta, pa zatim i puca i oslobađa sve one ljude iz dvorane, jedina uteha joj je bila ta da će svi biti u prevelikom šoku da odmah krenu za njima, da pošalju nekoga po njih. Možda će najslabiji i da povrate. Njoj se povraćalo.
Leđa su joj pulsirala, stopala su joj se vrlo brzo izranjavila zato što je bila bosa. Nadala se da Kaeleii nije potrčao nekim drugim putem, nadala se da će moći da ga pita da joj bude saveznik do samog kraja, dok ne ubije cara. Pred očima su joj bili prelepi visoki prozori iz dvorane, bili su podeljeni tankim drvetom, koje je iz daljine izgledalo kao bedna linija i ništa drugo. Trčala je sve dok se jednostavno nije srušila. Nije bila sigurna da li i dalje diše, nije osećala da udiše vazduh, ali je svejedno osećala bednu travu pod licem i svež miris hladnoće. Ako nije umrla od silnog trčanja, umreće od hladnoće.
Čula je kako neko pored nje pada na kolena i skoro je poskočila. Okrenula je glavu tako da joj krvavi obraz bude izložen, nadala se da ispod već postojećeg ožiljka neće dobiti još jedan, duži i širi. Videla je prljavu tuniku i čakšire, zatim i krvava pera i skoro je odahnula pošto je to pored nje bio samo njen suparnik. Sada više nije ni bitno ko je prvi, a ko drugi kao plaćeni ubica. Oprezno je odmerila Letača pored sebe, pa se naterala da se nekako podigne i da se osloni na kolena. Kopča Risovog plašta je zasijala na potmuloj svetlosti pod koršnjama, pogledala je Kaeleiia u oči, pa zatim počela da namešta kopču u obliku prstena sa hrastom u sredini. Naravno da Ris može da nabavi novu kopču, ali ne i plašt. Što je još i gore, druga kopča nije bila zamenjena, bila je isto, staro, izlizano parče metala. Sada siva tkanina plašta više nije mirisala na ljubičice i sneg, više nije mirisala na Risa i Malik nije mogla da proceni da li joj je drago ili žao zbog toga.
Pogledi su im se sreli na trenutak, Malik je čekala da joj Kaeleii uputi neki toksični komentar, ali samo je ćutao, skrenuo pogled dok je podlakticama brisao lice i oči. Raščupana plava kosa, tamnija nego Risova, punija i lepša nego Lavova mu je bila puna lišća i grančica koje su mu se nekako našle na putu, nije sumnjala da je tako i sa njenom kosom. Njie imao nekakvu emociju na licu dok ju je gledao i i dalje povremeno brisao oči.
„Trebalo bi da se odmoriš, ako nameravamo da sutra krenemo bilo gde.“, zvučao je kao da izdaje naredbu, a ne da pruža savet. Namrštila mu se u lice zbog toga, ali on ju je samo pogledao na taj njegov čudan način, prevrnuo je očima u senkama šume skoro crnim. Iznenadilo ju je što je rekao to u množini, ali sakrila je iznenađenje jer on jeste bio dobar saveznik.
Napravila je bolnu grumasu, nadajući se da i ne izgleda bolno. Kaeleii je uhvatio jedan kraj njenog lanca i počeo da ga zagleda, kao da je to zlato kome treba da proceni kvalitet, iščupao je iz lanca nekoliko grančica koje su se uplele, pa ga je obujmio obema rukama i počeo da trga, da bi procenio koliko su alke jake i izdržljive. Podigao je obrve, pogledao je ka Malik, pa nastavio da zvecka lancem. Nije mu verovala.
Dao joj je do znanja da je ne voli, zašto je ne bi ubio? Ionako su se dogovorili da sarađuju samo dok ne pobegnu. Pre nego što je zaspala, zapitala se kakav utisak je ostavila, osećala se kao derište, osećala se beskorisno i nije joj prijalo. Može ona bolje od ovoga. Ipak, dobiće novu priliku da ispravi utisak o sebi, kada – ako – se probudi.
3 notes
·
View notes
Text
Smrt je jekin, sigurno saznanje, jedino za što znamo da će nas stići. Izuzetka nema, ni iznenadjenja, svi putevi vode do nje, sve što činimo to je priprema za nju, priprema čim zakmečimo udarivši čelom o pod, uvijek joj bliže, nikad dalje. Pa ako je jekin, zašto se čudimo kad dodje? Ako je ovaj život prolazak što traje samo čas, ili dan, zašto se borimo da ga produžimo još dan ili čas. Zemaljski život je varljiv, vječnost je bolja.
Govorio sam: Zašto vam srca od straha drhte kad se u predsmrtnim mukama noge omotaju jedna oko druge? Smrt je preseljenje iz kuće u kuću. To nije nestanak već drugo rodjenje. Kao što prsne ljuska jajeta kad se pile potpuno razvije, tako dodje vrijeme da se rastave duša i tijelo. Smrt je nužnost u neizbježnosti prelaska u drugi svijet, u kome čovjek dostiže svoj uspod.
Govorio sam: Smrt je propadanje tvari, a ne duše.
Govorio sam: Smrt je promjena stanja. Duša počinje da živi sama. Dok se nije rastala od tijela, ona je prihvatala rukom, gledala okom, slušala uhom,ali je suštinu stvari znala sama sobom.
Govorio sam: Na dan moje smrti, kad bude nošen moj tabut, ne mislim da ću osjećati bol za ovim svijetom. Ne plači i ne govori: šteta, šteta. Kada se mlijeko pokvari veća je šteta. Kada vidiš da me polože u grob, ja neću nestati. Zar mjesec i sunce nestanu kad zadju? Tebi se čini smrt, a to je radjanje. Grob ti se čini tamnica, a duša je slobodna postala. Koje to zrno ne nikne kad se stavi u zemlju? Pa zašto da sumnjaš u zrno čovjekovo?
Meša Selimović, Derviš i smrt
23 notes
·
View notes
Quote
Vremenom, od duga tamnovanja, potpuno su izgubili navike slobodnih ljudi. A možda su, pre mnogih, shvatili da je čitav svet samo jedna velika tamnica i da je potpuno nevažno s koje je čovek strane rešetaka?
Od sedam do tri, Momo Kapor
7 notes
·
View notes
Text
EMRA- LOPOV U LJUBAVI Chapter 7
Kardan i Dornelija razvili su plan. Kardan je Dorneliji dao magični crni joint koji će princeza dati Anteoniju kao poklon dobrodošlice. Magični joint uspavat će Anteonija snom 10 mrtvih mrtvaca i to će princezi dati vremena da pretraži dvorac i nađe životinjsku tamnicu.
Tako je i bilo. Anteonije se vratio s puta sav ponosan i oduševio ga je Dornelijin poklon. Dornelija mu je rekla da je to najfinija pljuga iz svih 6 kraljevstva, uvedena iz visokih alpi Slavonije. Anteonije sav uzbuđen popuši cijeli joint u svojoj odaji i uzevši zadnji dim padne i zaspi ko klada. Onaj ko ne zna što je pušio, reko bi da je mrtav. Postojao je samo jedan problem. Princ je u snu pao na pod umjesto krevet pa je Dornelija imala zadatak premjestiti ga da izgleda kao da dobrovoljno spava. To je trajalo solidnih pola sata, princeza je uspjela u svom naumu samo tren prije nego što je Gvan užurbano ušao u odaju tražeći svog sina.
‘‘ Gdje li je pobogu Anteonije? Svi ga isčekuju na partiju dobrodošlice, nije valjda opet u šećernoj komi?’‘ povikne kralj.
‘‘Dragi kralju, princ je zaspao vrlo duboko, možda i je od šećera, vidjela sam ga kako jede 10 krafni odjenom mahom nakon povratka.’‘ pogleda Dornelija u smjeru gdje je Anteonije mirno spavao.
‘‘ Ma to ti je njemu za pod zub! Ali može biti da ga je jače lupilo zbog umora od puta...’‘ zamisli se kralj.
‘‘Da, da! mora da je to onda nema šta drugo da bude ono uopšte, treba sam malo drijemnut, recite gostima da princ ima puno posla, ja ću da ostanem tu s njim dok mu ne bude bolje’‘ Dornelija se naglo zaustavi sjetivši se da kad je vrlo nervozna počne pričati na srpskom i zabrine se da kralj ne skuži njenu nervozu.
Gvan digne obrvu ‘’Odlično, odlično.. javite mi ako ima kakvih vijesti ili ako se princ kojim slučajem probudi!’’
Dornelija kimne glavom i otprati kralja do vrata.
Kad odmakne, princeza uhvati priliku da utekne iz odaje i nađe Grašu. Prolazila je oprezno hodnicima, put su joj otežavali brojni gosti prinčeve zabave.
U jednom hodniku trebala je proći kraj plesne sale neviđena da dođe na drugu stranu. Proletila je što brže i tiše dok krajkom oka nije u dvorani spazila Hananasiju, Emilijinu... prijateljicu?
Stoji malo na mjestu premisljajuci se dal da popriča s njom ili da ostane na misiji.
"Dajjjj kuš kralj bu te uhvatil i ubil šta se tu sad preseravaš, odi plesat sekiceeee" brat joj zapleše na ramenu.
"Slažem se s Marelijem" kaže Lurecije i Dornelija napravi grimasu od šoka. " ali samo da bi trebali ući da pricas s Hananasijom, možda zna što je s Emilijom tvojom PRAVOM ljubavi!" dovrši on a Dornelija uzdahne.
U pravu su, treba ući, duguje si to.
Polako došeta do Hananasije i shvati da je s njom i Klarisa.
"Dobro veče dame, možda me se sjećate, srele smo se u..." krene Dornelija ali ju prekine Hananasija.
"Da, da Dornelija..što biste sad željeli?" kaže naživcirano.
"Samo me zanima kako je Emilija.. Nadam se da se ne ljuti još uvijek, možete li joj prenijeti poruku?" izusti princeza.
"Ne. Emiliju Vi ne zanimate!" kratko izjavi Hananasija te se okrene i ode u drugom smjeru.
Ostanu Dornelija i Klarisa.
"Žao mi je zbog Hananasije princezo, ja vjerujem da Vas Emilija još uvijek voli. Ako biste još htjeli, ja ću joj prenijeti poruku." kaže Klarisa smješkajući se.
"Hvala Vam! Molim Vas, recite joj da ju volim i da ću naći način da budemo opet zajendo!" zahvalno izjavi Dornelija.
"Reći ću joj" nakloni se Klarisa i ode za Hananasijom.
Dornelija ostane stajati u sali, tražeći izlaz s najmanje ljudi. U tom trenu ju ugrabi za ruku.. LANONIJA IOLIĆ, Gvanova žena i kraljica.
"Kraljevno, vjerujem da se nismo još upoznali! Ja sam Kraljica Lanonija, vratila sam se ovo popodne sa svojeg puta u svrhu spašavanja vilenjaka beskućnika i narkomana. Kralj mi kaze da ste uistinu sretni s mojim sinom Anteonijem, nadam se da ćemo se bolje upoznati! " kaže kraljica.
Dornelija uzdahne znajući da će se sada trebati brinuti ne samo zbog kralja nego i njegove ženice.
"Drago mi je kraljice, ja se isto tome nadam! Ako bi mi dopustili, vratila bih se rado svom mužu da provjerim jeli sve u redu." kaže princeza.
"Ma kakvi! Morate ostati, moj sin kad zaspe tom nema povratka barem 13 sati!" zapleše kraljica.
Dornelija se nezgrapno nasmije i nakloni, polako se udaljavajući od špice zabave. Već je bila spretna u tome.
Kad se napokon nađe na hodniku brzo potrči da ju nitko više nebi zaustavio. Pratila je znakove koji su vodili do tamnice.
Kad je napokon došla u tamnicu začuo de hrapav i promukao glas iz jedne od tamnica.
"Ko to ideee?"
Dornelija se okrene po prostoriji gledajući otkuda glas dolazi. U tamnicama bilo je mnogo zmajeva, cenotaura, mrava, dinosaura, ptica i ostalih životinja. Dornelija se zabrine kad vidi cenotaure pitajući se dali kraljević tako dobiva svoje konjsko meso.
U tom trenu ugleda niskog starog rakuna u jednoj ćeliji.
"Dobro večer gospodine... Rakun.. Možete li mi molim Vas reći u kojoj ćeliji se nalazi zmaj Grašo?" Dornelija upita rakuna.
"Mm gospođo moram Vas razočarati, Grašo nije u ovoj tamnici nego u tajnoj odaji dvorca do koje se jedino dolazi preko kraljeve sobe" kaže on vrlo VRLO promuklo.
KAKO ĆE LI DORNELIJA NAĆI GRAŠU? OTKUD SAD KRALJICA? ZAŠTO JE HANANASIJA TAKO ZLA??????
Saznajte u sljedećem chapteru EMRA- LOPOV U LJUBAVI
1 note
·
View note
Last Seen Blogs
everhoodbracketpolls
Everhood Bracket Polls
soastec
Memorias Cortas
pansy-bitch
Sunset Hues.
casecujed
Untitled
renatasacrhives
cámara lenta