irkafirka - Tumblr blog

irkafirka · 5 years

Text

blagoslov | majčin | utkan u krpene dlanove

prinosim žrtvu | korice hleba | od čia semena

pregorelih sijalica | veštici | na usud

asfaltiranje prašuma | guli mi kožu | sa stopala

bela izmaglica | otrovna na pogled | bez udisaja

prsti | boje trule cvekle | raspolućene na ivičnjaku

isijavanje | unutrašnjih zidova | utroba slepih ulica

neonske cevi | savijene oko lobanje | privatnog izvršitelja

pozvoniti | četvoroprstim ekstremitetom | ispod interfona

— vasilisa urbana

#poezija #pisalište #2019 #srpski

0 notes

irkafirka · 6 years

Text

név

Ne volim upoznavanja. Ne zbog toga što su u pitanju drugi ljudi, nikako. Njih volim. Možda? Makar u početku.

Ne volim sva ona banalna pitanja kojima se međusobno spopadamo i to kasnije nazivamo upoznavanjem.

Ali ipak, najgnusnije mi je ono prvo.

- Kako se zoveš?

Kakvo je to pitanje?

Pa nisam sam sebe uzeo da nazovem. Još manje da bih vam posle rekao i kako, i zašto. Zato govorim ne kako se zovem, već kako me zovu. Ako tu “vlastitu” imenicu uopšte i izgovorim. Voljno.

Kada se to desi, čini mi se da se oseća neka naročita potreba za dozivanjem po tom imenu, hteo ja to ili ne. Neki ga ponekad ponove i do pet puta u razgovoru, iako stojim tačno naspram njih, koristeći ga u nedostatku bolje reči da diskusiju nastave.

Zašto? Mogu samo da se dosećam.

Možda samo misle da sam - pas.

Ali nisam? Prilično sam siguran da nisam. Jer kada se pas pitao da li mu se sviđa njegovo ime?

Nikad mi nije delovalo zvučno, ni preterano lepo.

Posmatram kako se tih šest slova uporno kotrlja niz mnoge jezike. Da li to mojim (sa)govornicima pričinjava nekakvo zadovoljstvo?

Ponekad toliko dugo gledam da se zgadim.

Za to je najčešće dovoljna jedna - žvaka.

Svetloplava.

Prožvakana već tri puta, uzduž i popreko.

Jezik je već pola sata prevrće kroz usnu duplju, zajedno s onih šest skromnih slova što bi trebalo da smatram svojima.

Uzalud.

Komadići salate iz bajatih sendviča najbliže pekare su i dalje zaglavljeni u razmacima između zuba.

Fuj.

To ime je bilo uzeto u mnoga takva usta. Njegova suština se postepeno gubila, klizeći niz tuđe jednjake. Nije bilo potrebno mnogo vremena da se rupe zakrpe, suština prekroji.

Ona više nije označavala nekoga ko je drugovao sa Francima.

Ili pak - slobodnog čoveka. To njeno izdanje mi se možda jedino i dopadalo. Slobodan. A slobodouman? Što da ne.

Međutim, to je bilo i ostalo u prošlosti.

Njegova srž se iskvarila, izvitoperila, označavajući sada nekog besposlenog sanjara. Propalicu osuđenu da trpi postojanje sopstvenih misli. Onog u ćošku, što večito brblja zatvorenih usta. Ponekad i poluotvorenih, kao sada.

Ali kažem - njegova srž.

Moja se srećom, uprkos svim tim promenama, nije izgubila. Makar volim da razmišljam tako. Jedini ko je to shvatio pored mene je verovatno Šekspir.

Ipak, moram da priznam da sam im skoro poverovao. Više puta. Štaviše, mislim da se opet priklanjam toj ideji da me ime prvo i jedino - određuje.

Za Božić bih svejedno želeo da se ponovo rodim. Bezimen.

- Ferenc!

Ništa od toga, izgleda.

Trepćem, uzdišem. Krug nema početak.

Glup, ničim izazvan osmeh mi se ocrtava na licu.

#proza #ferenc #dobro znam da ćutim #2018 #srpski

0 notes