Gledaj film Shotgun Wedding online sa prevodom, Shotgun Wedding sa prevodom potpuno besplatno gledaj online.

Darcy and Tom gather their families for the ultimate destination wedding but when the entire party is taken hostage, “’Til Death Do Us Part” takes on a whole new meaning in this hilarious, adrenaline-fueled adventure as Darcy and Tom must save their loved ones—if they don’t kill each other first

Život na easy mode/I'd rather be anything but ordinary, please.

Začeta sam greškom, jedne zvezdane noći u Grčkoj, nakon, pretpostavljam, previše pića i smeha. Na svet mi se žurilo; došla sam mesec ipo dana ranije, zamalo umrla od infekcije koja je zahvatila moj mozak i nervni sistem, ali ne lezi vraže, toj bebici se živelo. Posle pakla koji se zvao inkubator i ne-baš-zainteresovane medicinske sestre, konačno sam bila u svom prvom domu, ujakovom stanu, jer su moji još uvek gradili kuću. Kažu da nisam plakala noću, valjda rezultat tolikog treninga u bolnici gde je ta glavica na kraju zaključila - niko neće doći, pa su mi stavljali ogledalce da vide da li dišem. Prve reči su mi bile, ako im je za verovati: mama, tata i "u jeeee(bote)". I tako je putovanje počelo. Turbulencija na ovom letu, hvala Bogu, nije falilo. Putnici su se menjali, destinacije varirale koliko i moja raspoloženja i često nije bilo pilota u avionu. Ali turbulentno putovanje bilo je garancija uz kartu. Saznanje da sam čudna došlo je otrpilike zajedno sa saznanjem da nema Deda Mraza. Nekoj maloj siledžijki koja me se verovatno danas i ne seća zapalo je zadovoljstvo da mi obelodani ne samo tu činjenicu, već uz to i gratis spoznaju da zbog tog nečega u meni što me čini drugačijom ne samo da nisam baš poželjna za stolom sa njima ostalima, već sam i idealna meta. Moja strategija se kroz život, priznajem, menjala, ali počela je, iz ove perspektive, najboljom mogućom: ignorisanjem. Imala sam jednu prijateljicu, sa magičnim imenom - Luna, a većinu vremena kad ona nije bila tu crtala sama negde u uglu. Kada sam konačno rekla nekome za maltretiranje, baki kada je jedan dan došla po mene i nakon njenog razgovora sa vaspitačicom, rešenje je pronađeno: maloj je naređeno da mi se izvini i da me uključi u društvo. Na silu sam sedela za tim stolom sutradan i sve vreme mislila koliko bih radije crtala u svom ćošku, čemu sam se narednog dana i vratila. Kasnije, tokom odrastanja, bilo je svega: od uzorne devojčice, do buntovnice, do asocijalne i antisocijalne i opet fine i poslušne pa sve u krug... pokušavala sam. Može se reći da još uvek pokušavam i odrastam. Ali što bi jedan naš reper rekao: ja sam dete s druge planete. Ova priča nije počela obično, niti je ikada do sad to i bila. Niti sam ikad, zapravo, u dubini svog bića, ni želela da to bude. Da to budem. Nije meni smetalo ni što ne pripadam, ni što sam usamljena, neshvaćena, smetalo mi je jedino očekivanje da ne budem ta koja jesam. Nekada i od sebe same. Ali nisam počela ovaj život na easy mode, niti je ikada bio to. Ovo je od starta spektakularna priča kakva se samo jednom dešava. Ovo je onaj neponovljivi film koji te drži na ivici sedišta od početka do kraja. Nikada i nije bila limunadica za nedelju popodne. Kažu da najmračnije noći daju najsjajnije zvezde, e to je ovaj život koji živim. U ovom avionu gde nema padobrana, gde se ide na slobodan pad sa samo dva moguća ishoda. Leteti, ili umreti. Nije to za slabe. A ja... što kaže pesma: rođena sam kao fajter.

-Katarina

Kada ljubav prema otadžbini zamre, tada i država mora umreti.

Mihajlo Pupin

Nije ona kriva. Ona je takva kakva je i to je sve. Ali sve što dotakne umreće od ljubavi za njom. To je njena sudbina. I sudbina onih koji su njeni. Niko ti ne garantuje da ćeš umreti srećan. Čak ni toliko. Uostalom, i ona umire. Polako, tiho, svima pred nosom… ali toliko tiho, da to niko ne čuje.

Marčelo

Hiljade šarenih riba lepršaće mi kroz oko. I zemlja će me skriti. I korov će me skriti.

Odmoriću se od sporednog kao ogromne šume, koje su srasle granama u guste zagrljaje. Odmoriću se od sporednog kao ogromne ptice, koje su srasle krilima i celo nebo oplele. Nikad se nemoj mučiti pitanjem: kako preživeti, nego: kako ne umreti posle svih umiranja.

Izdaja

A za mene nemoj da brineš

Ako ikad i jesi

Biću ja dobro

Dolazi jesen

A kod mene kao da je već zima stigla

Skrasiću se u nekoj kućici na kraju sela

I gledaću da prespavam zimu

Pa da se probudim tamo na proleće kad ocveta sve i kad se osećam bolje

Ne brini za mene

Pokušaću da svoju dušu ugrejem kafama

Sa kojima preterujem u zadnje vreme

Znaš i sama da sam pre stavljao pet kašičica šećera u nju

Pa su mi ljudi pričali da će mi to doći glave

I da ću umreti od toliko šećera

Epa isto mi sada kažu da malo oladim sa kafom

Jer stvarno preterujem sa njom

Ali znaš

Ne brinem ja za sebe

A nemoj ni ti

Kafa me neće izdati

Verujem ja njoj

Ali moje srce me možda izda

Baš kao što si i ti

~ D.K.

Bolje umreti boreci se za slobodu

nego robovati ceo zivot...

Ja znam necu te preboleti

Mogu ja zbog tebe brzo umreti

Kraj

Svrha života ? voleti, mrziti, biti voljen, shvatati i neshvaćen biti, ćutati ili glasno pričati isto je do koga dopreš tiho kad ne čuje niko iako je neko prisutan e ta osoba vredi pažnje i saslušanja i šanse ali opet na kraju svi ćemo jednom umreti i čemu trud, čemu nerviranje u sredini kad nam je kaj svima isti nekom lakš nekom teži, nekom bolan nekom bezbolan. Ali kraj je kraj. tvoja. tt

TRENUTAK VEČNOSTI

Čovek je ono čega se seća.Da li naše sećanje zaista oblikuje našu ličnost? Da li to znači da ono čega se ne sećamo nije ni postojalo? Život mi ponekad liči na mnogo fioka sa kojekakvim stvarima, koje treba, bar s vremena na vreme, pospremiti. U tom spremanju fioka ( ili “ćišćenju dimnjaka”, kako kaže Frojd) mnoge stvari nas, za trenutak, odvedu na neka daleka mesta, ožive neke davne sate, koje smo zaboravili ili ih svesno potisnuli. Sređujući te “životne stvari”, mnogo toga moramo “baciti”da bismo lakše ili sa manje bola hodali napred. Od onog što smo zadržali gradimo svoje sećanje, oblikujemo svoju ličnost.

Da li je suština mudrosti, koja je esencija života, pamćenje ili zaboravljanje? Sve više verujem da je, upravo, zaboravljanje onaj regulativni mehanizam, koji nas štiti da ne umremo od sreće ili od tuge u nekim emotivno nabijenim trenucima. Nije samo java, nego su I snovi ponekad toliko zastrašujući da bismo poludeli kada ih ne bismo zaboravljali. Može li se umreti I od ljubavi, pita se Arsen u Jednoj svojoj pesmi. Istina je da se od nje ne umire samo jednom! Koliko to onda života imamo, ako stalno preživljamo da bismo ponovo umirali od nje? Ali nisam htela o tome!

Ljudsko pamćenje je vrlo nepouzdano, pa često nostalgijom nadograđujemo prošlost. A kad “pletemo” to zlatno pletivo prošlosti, našom čežnjom za njom , ono je svo od pene I nedosanjanih snova, činimo je lepšom nego što je bila. Zahvaljujući čaroliji pamćenja iskrsava ispred mene dvorište Gimnazije. Zujimo na sve strane kao u košnici. “Miro, imaš jednu cigaru?“- pita Aca. Ona ga pogleda kroz kragnu od kaputa, koja je dosezala gotovo do očiju, i dajući mu cigaretu, svojim karakterističnim, malo promuklim glasom, kaže : „ J... ga Aco! Kupi jednom kutiju“! Ja je gledam fascinirana blaženim izrazom na licu dok uvlači dim, kao da „konzumira“ nešto neodoljivog ukusa. Kad sam probala, ništa me tu nije očaralo, naprotiv, ali bi me Mirino lice uvek „prevarilo“. Ovoj nestvarnoj slici ništa ne nedostaje, čak ni fijuk vetra, tako karakterističan za Prištinu. Meta se sprema da pobegne sa filozofije sa uvek istim obrazloženjem: „Spremiću se za sledeći čas, mada ne znam u čemu je fora sa tom filozofijom. Šta će mi ona u životu“ ? Dragi Meta, znao je da nam ulepša školske dane svojim humorom i dosetkama. Ni njega nema više!

Poznajem taj čarobni krug, odlazaka i vraćanja starim predelima, putevima bez putokaza, kompasa bez igli, nasumičnih putovanja ka sreći... Umorna sam od čežnje za onim čega više nema : grada sa našim licima, toplim osmehom moje majke, glasom mog oca, naizgled strogim, a, istovremeno, nežnim i zašitničkim, grajom dece ispred zgrade A-4 u Ulpijani, mirisom sveže pržene kafe... Ponekad pomislim da su svi otišli nekuda daleko, samo sam ja ostala zarobljena u paučini sećanja.

Još jedna slika je „zakucana“ u mojoj svesti: poslednji pogled moje majke, tužan, a smiren, odlučan, a opet pogled koji kao da mi se izvinjava što ona odlazi drugim putem. Njen pogled me je pratio dok nisam zatvorila vrata bolničke sobe. Taj trenutak je postao večnost.Prošlost je kao bumerang koji nam se vraća uvek onda kad smo najranjiviji. Ona, moja majka, je bila je od onih osoba koje su opravdanje sveta i samim svojim prisustvom čine da on bude bolji. Kao devojčica sam verovala u večnost sreće, dobrote, života, pa sam čak od svoje majke tražila da mi obeća da će biti večna. Te večeri sam spokojno zaspala.

Kad sam odrasla, shvatila sam da je večnost u trenucima, kratkim ali nezaboravnim, lepim, tužnim, radosnim, nesrećnim. Sve je, zapravo, trenutak. Čitav život je, u stvari, niz trenutaka, duboko proživljenih...

text author: Tanja Petrović Krivokapić

🇷🇸 Sunny Side of London - Serbian 🇷🇸

Sunčana strana Londona

Dobrodošli!

Da li tražiš samo zabavu, ili tražiš ljubav?

Da li si strejt, LGBTQ ili ništa od navedenog?

Na sunčanoj strani Londona slobodan si poput ptice

Niko ne brine o tvom novcu ili boji tvog lica

Sreća i ljubav su jedini ciljevi koje jurimo

Dobrodošli na sunčanu stranu Londona

Dakle, sve što treba da uradiš je da vrištiš što glasnije, vrištiš što glasnije, vrištiš što glasnije, vrištiš što glasnije, vrištiš što glasnije glasnije glasnije glasnije glasnije, vrištiš što glasnije možeš!

*Vrisci*

Zagrli najboljeg druga, digni ruke u vazduh

Duboko udahni za poslednji korak i reci

Kakav lep dan!

Da li spavaš na francuskom krevetu ili deliš krevet na sprat?

Da li si trezan, pušiš li zeleno ili više voliš da se napiješ?

Da li slediš veru ili ćeš umreti kao pank?

Na ulici se šapuće o ovom dobrom novom mestu

Gde svi prisutni mogu da pobede u trci

Na znaku piše

Dobrodošli na sunčanu stranu Londona

Sve što treba da uradiš je da vrištiš što glasnije, vrištiš što glasnije, vrištiš što glasnije, vrištiš što glasnije, vrištiš što glasnije glasnije glasnije glasnije glasnije, vrištiš što glasnije možeš!

*Vrisci*

Zagrli najboljeg druga, digni ruke u vazduh

Duboko udahni za poslednji korak i reci

Vrisni najglasnije što možeš!

Zagrli najboljeg prijatelja, digni ruke u vazduh

Duboko udahni za poslednji korak i reci

Kakav lep dan!

Translation cr: @moonlvster

Panta rei.

pod ovim nebom

večeras

zaleđena

na mostu vremena

posmatram

peščani sat

pun zvezdane prašine

danima prošlim

nevidljivo ušće

u dane buduće

nažulja me neodlučnost

pod stopalima

ipak nedovoljno da potrčim

može li se umreti

od stajanja u mestu?

najduži su minuti

pred svanuće

pružam prste

da ih zadržim,

da sprečim

prve zrake jutra

koji će mi nežno

okupati lice

telo se aklimatizovalo

na noći

samotne

hladne

a koža

još pamti

opekotine

nadanja

obećala bih

ovaj put

neću leteti

preblizu sunca,

ali sam se

uverila

da drugačije

ne umem.

- Katarina

Devojačka kula, Istanbul, Turska

Postoje mnoge legende o Devojačkoj kuli, a najpopularnija od njih kaže kako je vizantijski car (u sličnoj legendi se spominje sultan) imao jednu kćerku koju je mnogo voleo. Jednog dana, prorok je prorekao da će ona umreti od zmijskog otrova na svoj 18. rođendan. Da bi to sprečio, sultan je kćerku sakrio daleko od obale, te je smestio na malom ostrvu, gde nije mogla doći nijedna zmija. Princeza je živela u kuli, koju je car namenski izgradio za voljenu kćerku, te ju je često posećivao.

Na njen 18. rođendan, sultan joj je poklonio korpu egzotičnog voća kao rođendanski poklon, srećan što je uspeo da spreči proročanstvo. Međutim, u korpi je bila sakrivena zmija koja je ugrizla princezu, te je ona ubrzo umrla na očevim rukama, tačno kako je navedeno u proročanstvu.

Živeću za tebe

Ali neću živeti sa tobom

Otići ćeš, to želim

Ali ću umreti za tobom

Trebam hitno umreti sasvim slučajno i bezbolno

Više držim do tvog tkiva no do života,

i ništim sebe, ne iz ljubavi, već iz besa;

sa tobom počinje životinjstvo i kanibalstvo,

zbog tebe neću stići trezne svesti ni umreti,

moj trbuh nije mogao još svariti grudvu krvi i mesa.