Ako se i dalje pitaš, kako to da se uvek vraćaš meni, reći ću ti. Sa njima možeš da vodiš ljubav fizički, ali samo si sa mnom umeo to psihički.

Greške.

I te sam večeri, kao i svake prethodne, imala istu želju. Zvezda padalica nije moj fazon, ali u očajničkim trenutcima um veruje u - sve. Dešava se da sami sebe demantujemo i poklopimo a da toga nismo ni svesni, i pokušavajući da se iz tog mulja izvučemo - upadamo sve više. Telo mi se nekontrolisano grčilo dok se um poigravao maštom, zamišljajući tvoje ruke na mom struku. To je bila moja želja, tvoji prsti,tvoje ruke, tvoje usne, ma tvoje sve na meni. Želela sam da po poslednji put naslonim glavu na tvoje grudi i slušam najlepši zvuk ikada - lupanje onoga što kuca u ritmu mene. Želela sam da ti mazim ruke, leđa, i ljubim lopatice dok polusneni posmatramo mrak. Mrak je naša omiljena boja. U mraku, po mraku, možete praviti razne greške, kao što po crnilu možete šarati do beskraja, a i dalje će izgledati lepo. Oboje smo bili diplomirani grešnici, prosek čista 10ka. Ali baš je to naš svet činilo nestvarnim, i čudnim. I najveća mi je kazna pripala, da umesto šaranja svojim usnama po tvom vratu, šaram papire i sveske, pišući o tebi koji nisi opisiv. Možda se greške ipak kad tad naplate.

Pažnja, muškarci.

Oduvek je glavna misterija, i glavno pitanje, za muškarce bilo :" Zašto žene ne vole kada ih nazovemo lepima, zgodnima i zašto ih to ljuti?".. Odgovoriću vam, u ime svih žena. Jer svaka od nas kojoj je IQ dvocifren (a nema ih puno) i kojoj je mentalni sklop iole normalan, već zna da je sve od navedenog. I lepa, i zgodna, i slatka i svaku od nas nervira kada samo to na nama i vidite. Ako sam lepa, to ne određuje moj karakter. Šta ako sam lepa spolja a ružna iznutra? Šta ako je telo jedina zgodna stvar na meni, i bitnije, u meni? Potrebno nam je da zagrebete više ispod površine, da primetite našu inteligenciju, psihičku a i fizičku snagu, naš način razmišljanja, snalažljivost, rečitost. Ono najbolje u nama, ne na nama. Tako ćete nam dati do znanja da niste površni i da vas zanimamo mnogo više, a i da ste vi mnogo više od jednog običnog, klasičnog, čoveka koji sebe naziva muškarcem. Ako bilo koja 'padne' na vrstu udvaranja koja u sebi sadrži reči "lepa si" ili "zgodna si" i da je pri tom, to jedino što taj čovek ume da smisli, treba da se ozbiljno zapita gde joj je proteklih godina ispao mozak. I da bude svesna u startu, da pored čoveka koji samo to na njoj primećuje, nikada neće biti istinski srećna i zadovoljna.

Ja sam.

Ja sam ona komplikovana. Ona što traži previše, a svesna je da ponekad i sama daje premalo. Ja sam ona koja odlazi kada joj ne pružaš pažnju, ali odlazi i ako je daviš istom. Ona koja ima prevelike kriterijume, i ne pada joj na pamet da ih spušta samo jer niko ne odgovara istim. Ja sam ona koja ne prihvata bilo šta, već isključivo ono što želi i što joj odgovara, iako to većina ne želi da shvati. Ni prihvati.

Ona sam koja besni na sitnice. Koja plače kada je besna a ćuti kada je tužna. Umem da pobacam sve oko sebe, i neretko postanem zver, strašna. Umem i mnogo da psujem, imam pozamašan vokabular u kom psovke drže dobro mesto, kažu to je odlika inteligentnih. Meni je ponos velik problem, ali retko to priznajem. Ja volim a o tome ćutim, raspadam se a ne puštam suze. Ja sam ta koja ne voli da plače pred drugima, i retko kome otvaram svoju dušu.

Neko sam ko se brzo ljuti, umem da ćutim satima i stvaram grozne filmove u svojoj glavi, koji su daleko od istine. Ljubomorna sam kao pas, i ne volim da neko dira nešto što je moje, niti volim da nešto moje dira nešto tuđe, inače prestaje da bude moje. Često ne uzvratim emociju iako je osećam, i umem da budem stroga, ali osećam. Umem da grizem, udaram i čupam ne bi li odbranila nešto što sam obećala da ću čuvati, ne drugima, sebi. Ne umem da mrzim, umem da budem bezdušna prema osobama koje su me povredile. Smatram da mržnja izjeda mene, a ja sebe sebi čuvam.

Takođe sam neko ko voli da bude po mom, ali ne uvek. Ko tera kontru, ali isto tako voli da joj se kontrira. Ona sam koja voli svađe, jer je kod mene to emocija, i koja pali od 0 do 100000 za sekundu. Ne volim mlake ljude, ili voliš ili ne voliš. Ili podržavaš ili ne podržavaš. Često iznesem svoj stav o nečemu, pa me život brzo demantuje, a onda ga menjam. Čudna sam, zabavna sam. I možda zvučim kao ludača koja će danas da te voli a sutra da te boli, ili danas da te mazi a sutra da te gazi, ali kunem ti se, sa mnom nikada nije dosadno.

Možda izgledam kao neko ko nije ništa od ovoga, ali u mojoj glavi ima neobjašnjivih emocija i stvari, klupko svačega. Verovatno se klupko kroz život odmotava, i pokazuje mi šta još mogu da budem jer imam to u sebi, pokazuje koliki sam kontrast komplikacija. Svakako jesam komplikovana, što znači da nisam laka. Svakako jesam po malo pozitivno luda, a i negativno, kako za koga. I 100% jesam hodajući haos od osobe, ali obećavam, umem opasno dobro da volim.

Šta je za mene ljubav?

Ljubav je, kada svaku lepu, a i manje lepu stvar, želim da podelim prvo sa njim. Kada u gomili ljudi moje srce traži njegov lik, ničiji više. Kada mi kaže da se javim čim stignem kući, da zna da sam stigla u redu. Ljubav mi je i kada me zove da mi ispriča najveću glupost, ali ipak želi da je podeli sa mnom. Kada mi kaže da sam lepa danas, ili da je ponosan na mene. Sreća mi je kada dođe i traži da ga češkam, jer voli moj dodir, i kada me mrtav umoran sluša kako trabunjam neke nebitne sitnice. Sitnice. Eto to je ljubav, ljubav čine sitnice.

Srećo.

Mislila sam da je problem u meni, nikada mi se nije dogodilo da ne pišem. Ili da pišem loše. Pitala sam se šta se dešava, pa sam okrivila i tebe. Rekla sam sebi :" Očigledno nisam srećna kraj čoveka koji mi nije inspiracija" i vrtela u glavi zašto je to tako. A onda, kada si otišao, shvatila sam. Bila sam i više nego srećna kraj tebe, ko bi se još u tim retkim trenutcima sreće setio da piše, niko. Možda sam kasno shvatila sve, jebiga, sada barem imam inspiraciju. Konačno si postao to što sam očekivala.

.

Ja se večito šetam između "chill" fazona, gde izbegavam rasprave i ako mi kažeš da je 2+2=6 ja ću reći jeste, okej. I takozvanog "moja je zadnja" fazona, gde urlam dok ne dokažem svoje. E to vam je prijatelji jako gadna stvar.

Budi tu.

Sve je u redu, ja sam u redu, sve dok si ti kraj mene. I u ovom i u sledećem životu, želim tebe kraj sebe. Da nema tuge, brige i bola. Zauvek da budeš tu, ispod mojih grudi, u mojoj glavi, u svakom delu moga tela. Budi tu.

Različitosti.

Svakodnevno se susrećem sa ljudima koji vrlo negativno komentarišu homoseksualce, čak šta više veoma slikovito i monstruozno opisuju šta bi im radili. Čitam redovno i raznorazne uvrede upućene članovima LGBT populacije, gnusne izjave i objave. To me je nekako i navelo da napišem ovaj tekst. Ne znam da li će biti kratak ili dugačak, jer je iz srca, nije planiran. Zašto osuđivati mišljenje koje se razlikuje od vašeg? Ko vam daje za pravo da komentarišete nečiji izbor partnera? Ili bilo koji izbor uopšte? Niko vas ne tera da volite nekoga ali je ljudski barem da ga poštujete, voli svoje poštuj tuđe, zar je to toliki problem? I poziv na nečije ubistvo je monstruozan čin, za svaku osudu, zastrašujuće. Nema boljih i iskrenih ljudi od homoseksualaca, to je njihov izbor koji ne šteti nikoga, ne vređa i ne povređuje nikoga, vi ste ti koji povređujete. Niko ne zaslužuje da bude osuđen samo jer je rođen drugačiji, apsolutno niko. A ljudi iz LGBT populacije se svakodnevno susreću sa hiljadama i hiljadama osuda zbog svoje različitosti. Samo zapamtite da smo svi mi ljudi ali retko ko je čovek.

Raskrsnica.

Ovo je priča o jednoj raskrsnici. Kroz nju su prošla mnoga tela, mnogi ljudi. Na njoj se plakalo, smejalo, padalo i ustajalo - zato i jeste toliko važna. Treba da sakupimo određeni broj godina da bi do nje stigli, a kada napokon stignemo, proklinjemo sve godine u nazad i pitamo se zašto su toliko brzo prošle. Naime, tu nas čeka najvažnija odluka ikada - ko smo mi? Ko smo zapravo mi, ko ćemo biti? Moja priča ide nekako ovako.

Već pre stizanja na raskrsnicu čvrsto sam znala šta ću biti, i stajala sam iza svoje odluke. Nije postojao čovek koji bi mogao promeniti moje mišljenje, ili ipak jeste. No, verovala sam u sebe kao i u svoje odluke, baš baš čvrsto. Nije da nisu pokušavali da me poljuljaju, jesu, ali magija je u tome što nisu uspevali. Da li je to zbog moje urođene tvrdoglavosti ili zbog nečeg drugog - ne znam. Mada to nije ni toliko bitno. Koračala sam sigurna u sebe putem koji sam sama odabrala, i bilo je lako. Bilo je fantastično sve do jednog momenta, momenta kada su me srušili. Dugo nakon rušenja sam ležala na istom mestu i bila sam potpuno prazna, imala sam osećaj da su mi oduzeli dušu, emocije i sve lepo što sam unutar sebe brižljivo negovala. I onda u jednom momentu shvatila sam da mi put možda nije ispravan, šta ako sam zaista pogrešila? Shvatila sam takođe da ono što je odgovorno za moje rušenje trenutno slavi moj poraz, a ja ne volim da budem poražena. Odlučila sam da pretvorim to u pobedu, odlučila sam da se pomerim sa mesta u kojem sam neprestano tapkala. Vratila sam se do raskrsnice, iako je put bio dug i naporan, bolan po mene i po ljude oko mene, ipak sam se vratila. Dočekalo me je negodovanje i mržnja, zašto sam se vratila? Ne smeš da se vraćaš! A ko to kaže? Zašto ne smem? Da vam ja nešto kažem, niko ne može da osudi vaše korake u nazad ukoliko oni pomažu vašoj budućnosti. Niko ne može da upravlja vašim kormilom, piše vašu knjigu, nego vi sami. Sela sam na sredinu raskrsnice i plakala, plakala sam nedeljama a možda i mesecima dok nisam shvatila gde sam pogrešila, dok nisam skupila snagu da raskrčim sebi drugi put, u nadi da je to taj pravi. Teško je, bolno je, naporno je ali je i vredno.

Možda i dalje ne znam da li je ovaj put pravi, ipak se nadam i dalje koračam sa osmehom istim tim putem koji sam sebi sama raskrčila. Koraci su mi čvršći nego ranije, glava mi je daleko spremnija na udarce nego pre, i srce je pripremljeno na lom. Samo bih volela da upamtite da uvek možete da se vratite do raskrsnice života i upitate sebe, svet, ko sam ja? Ko želim da budem? U redu je vratiti se, u redu je pasti, ali samo u koliko je to garancija da ćete kasnije nastaviti jače nego ikada. U redu je koračati unazad ako to znači da će vam budući koraci u napred biti čvršći. I ne dozvolite nikome da vam priča kako šta treba, svako je pisac svoje knjige.

Sreća.

Svi imaju neke posebne liste po kojima ispunjavaju svoju sreću. Šta treba da uradim da bih bio srećan, koga da slušam, šta da jedem... Bla bla.. Ja kažem, samo sedite i uživajte u Suncu.

Neko.

On je moj neko.

Neko, sa kime delim i zlo i dobro, jer znam da će ostati pored mene i kada se smeje i kada se plače. Neko, ko briše moje suze radosnice, a i one druge. Neko, sa kime mogu da budem svoja i nije me sram onoga što sam zaista, prave mene. Neko, kome sam se baš takva dopala i ko nije težio ka mojoj promeni, nikada. Neko, ko stavlja moju sreću iznad svoje, moje potrebe iznad svojih, kojem je jedina mana što premalo brine za sebe a previše za sve oko sebe. Neko, sa kime ne može da bude dosadno, ni tužno, a ni ružno. Ko lako izmami osmeh na svačije lice jer je harizmatičan i duhovit. Neko, ko zna šta u koje vreme treba da kaže, na koji način da se izrazi i pazi na pravopis. Neko, ko izračuna ona matematička sranja za minutu, i kaže da to nije ništa i da mnogi to rade bolje od njega. Neko, ko umanjuje svoje uspehe i ne priča o sebi na glas pred svima, već se otvara odabranim ljudima, ali se isto tako ne plaši dati srce na dlanu čak i ako zna da će dobiti natrag slomljeno. Neko, hrabar, i više od toga. Neko, koga volim, i više od toga. Neko, moj.

Najvažnije, moj.

Šta radite sa odećom koja se pocepa na mnogo raznih mesta, bacate je? A zašto onda pokušavate da "zakrpite" neki odnos koji je pocepan na mnogo mnogo delova?

-Razmislite.

Dame u pokušaju.

Sedim u učionici danas i posmatram jedan deo mog odeljenja. Fokusirala sam se na devojke i slušam njihov, krajnje glup i bedan, razgovor. I slušajući to shvatam koliko mi se gade određene jedinke koje, na žalost, predstavljaju ženski rod. Možda sam staromodna ali neka mi neko objasni kako mogu da budu ponosne na trocifreni broj momaka sa kojima su bile, dvocifrenu brojku koja predstavlja prevare koje su počinile tom nekom jadniku, na kraju, kako mogu da prepričavaju šta su sve sa nekim radile u alkoholisanom stanju ili šta je taj neko pokušao da radi njoj? Njima se gadi čitanje i svaka knjiga koja se pomene, to nije in. Gade im se prave ljudske vrednosti a veličaju one izopačene misleći da koračaju pravim putem, tužno? One daju sve na tacni, sebe, navike, otvaraju sve karte ne bi li nekoga privukle i nije im bitno da li je taj neko to zaslužio.

Zašto su moji stavovi totalno drugačiji? Ako ostaneš uz mene pokazaću ti lepu stranu moje ličnosti, naučićeš sam sve moje navike i moraćeš da se trudiš oko mene, jer ti nikada sebe neću dati na tacni. Ja padam na neke lepe manire, sitnice i ne prihvatam tu sladunjavu prljavu neiskrenu romantiku. Zašto, drage moje, bacate pod voz prave muškarce koji žele da vas cene a veličate i na tron stavljate običnu gamad i tatine sinove koji ne znaju još uvek sebi ni nos da obrišu kako treba? Zbog para? Stvari? Ugleda? Džaba, pare nestanu, stvari se bace a ugled svakako nemate.

Prevara.

Ne mogu da shvatim rečenicu jedne moje prijateljice, i dalje razmišljam da li ju je izgovorila u naletu besa i tuge ili u odsustvu moždanih ćelija, a možda joj zaista i manjka poneka moždana ćelija. Elem, reče mi pre neki dan u zanosu priče :" Ma i neka me prevari, samo da me ne ostavlja"... I nije ni trepnula. Kažite mi, kako? Objasnite mi, nacrtajte, nekako pojasnite poentu te njene rečenice. Da li zaista postoji žena koja bi to prihvatila tek tako, samo da joj muškarac ne ode? Žene, aman, kada primetite da vam mesto više nije kraj njega i da taj On nije više vaš kao što je nekada bio, dižite i sidro i stavite tačku na priču sa njim. Ma koliko ga volela, cenila, želela, prevaru ne opraštam. Nema opravdanja za tu gadost, ni sa muške a ni sa ženske strane, da budem jasna. Nema mi normalne strane tog ružnog čina. Kada shvatiš da nisi srećan pored žene koja ti greje postelju, igra ulogu tvoje lepše polovine, završi sa tim i reci joj u oči šta imaš, to je odraz prave muškosti. Ne prevara. Prevara je gadost i pre svega greh. Eto, morala sam reći ovo, da ne bi još koja žena izjavila istu stvar koju je izjavila moja prijateljica. Ne budite lude, hej, ima mnogo bolje ribe u ovom našem moru. 😉

Verujem u Boga, nije da sam vatreni vernik ili tako nešto, samo verujem u tog Njega koji nam pomaže da izađemo na pravi put, ukoliko pokažemo da to želimo. Ali bez obzira na sve to, kada čuveni On baci na mene gomilu nekih prepreka, bola i svega lošeg ja podignem pogled i nasmešim se. Zaboravlja da ima posla sa ženom zmajem, ja mogu da podnesem sve. Najbitnije je da svako od nas kaže ovo isto, i videćete koliko se prepreke lakše uklanjaju.

Pismo osmogodišnjoj meni.

Hej, malena, već dugo se lomim da li da ti sve ovo ispišem i obratim ti se uopšte ili ne, ali ipak dajem sebi šansu, da ti sve lepo objasnim.

Znam, ljuta si na mene, malo više tužna nego ljuta, sve znam. Totalno sam zajebala stvar, izvini što psujem, ali tako je. Takođe sam svesna da te nisam baš potpuno razočarala, na to sam pazila isto kao i na ono, da te ne obrukam. Jednom davno si mi rekla svoje ciljeve, želje, strahove i još mnogo toga, sećaš se? E pa, bila sam glupa, to ti sada jasno dajem do znanja, jer nisam sačuvala tu tvoju tajnu. Rekla sam pojedinim ljudima za sve to što si mi pričala i, stvorila sam neprijatelje. To je bila moja prva lekcija. Odala sam slabosti, tvoje, i dala sam im oružje kojim su te mnogo povredili. Ja sam te tad gledala, ne znajući da mogu da ti pomognem, krvarila si mnogo ali je stalo, a ja sam plakala i nisam stajala sa tim. Shvatila sam da sve što boli tebe, boli i mene. Tako se završila moja prva lekcija, zapravo ne, time je počela.

Posle nekoliko nedelja od povređivanja tebe otišla sam kod osoba koje su ti nanele te povrede, bez smeška koji sam inače imala na licu vratila sam im za svaku kap krvi koju si prolila. I za svaku moju suzu. Vraćala sam im polako, godinama. Umesto da krvare jednu noć krvarili su mnogo, mnogo duže. Tada sam shvatila da imam ogroman dar od Boga, preživljavam sve, ali nisam neuništiva. Odlučila sam da poradim na tome. Tada, baš u to vreme, stekla sam svoje prve negativne osobine, osvetoljubivost i narcizam. Seti se samo koliko smo dugo, samo nas dve, pričale dok smo bile same ne bi li podigle samopouzdanje i još jače vratile onim zlicama zbog kojih si krvarila, možda smo malo i preterale, ha? Ali kasnije su došli i molili da im damo još jednu šansu, mi smo se samo nasmejale. Sećaš se?

Lekciju broj dva naučila sam u Osnovnoj, tu sam prikupila još loših osobina, ali su me voleli. Do tad već sam ispunila pola tvojih želja. Bila sam voljena, željena, poštovana, nisam bila laka i veoma sam pazila na to kako me ljudi gledaju, borila sam se za sebe i grizla ako treba, kako bih odbranila svoj stav koji sam stekla. Gradila sam sebe polako, i ništa mi sem toga nije bilo bitno. Loše osobine su bile samoživost, bezobrazluk koji sam koristila po potrebi, pohlepa za još većom dozom poštovanja, i još mnoštvo toga što mi je bilo neophodno da postignem još dosta toga u životu. Bila sam pomalo nesvesna loših osobina, ali na kraju sam ih sve detaljno ispitala. Shvatila sam da su mi bile neophodne iako sam se đavolski trudila da sve postignem onako kako si mi rekla davno. Žao mi je, nisam to uspela.

Najvažniju lekciju, treću po redu, dobila sam pre godinu ipo dana. Vrlo skoro, ha? Pomislila si da sam već postala mnogo dobar igrač, a to sam mislila i ja, zato je lekcija broj 3 i došla. Nisam bila igrač već igračka za nekolicinu budala koje sam loše procenila i nazivala svojim prijateljima. Podcenila sam im pamet, pa mi je to došlo glave. Zaigrala sam se, pa je došlo i to. Bila sam ponižena, izigrana, zgažena, povređena, duša mi se cepala i sada sam ja, sa svim svojim delovima i svakim delićem sebe, urlikala od bolova. Znam da je moralo da se desi i to, ali zaboga, ne baš od tih ljudi za koje sam život davala i kojima sam pola života namenila. No, nema veze, poslužili su kao škola. Bolelo je, da se ne lažemo, i tu sam te najviše povredila jer sam postala ono što si ti oduvek mrzela, loša osoba. Postala sam odraz u ogledalu osobi koja me je smrskala svom snagom, koju sam mu doduše ja ulivala, kao što sam mu i pumpala ego. U tom se periodu na mene nalepilo mnoštvo lošeg. Mislim i na osobine između ostalog. Hladna, zla, bezdušna, samo su neki od prideva koje sam dobijala. I tu si ti propala, ali razumi me. Kakva bi ti bila posle tolikog bola, mlada damo? Ne bi se promenila ni malo? Ni mrvicu?

E pa, poslušaj me sada, da znaš za ubuduće. Kada učestvuješ u ratu, i rane te, postaneš jedna velika ranjena zver i tražiš bilo kakvo oružje ne bi li se odbranila. Život je rat, ti si ranjena zver, a ljudi te rane čime stignu, tako da ni ti ne razmišljaj previše, brani se čime god, samo se odbrani. Znam da sam te povredila, znam da sam bila mnogo puta i dobra i loša, ali ne kajem se ni za šta. I opet bih isto učinila. Ne znam da li me možda malo bolje shvataš sada, nadam se da da, jer zaista ne želim da budeš tužna. Bolelo je, boli i dan danas, mnogo toga, ali sam u suštini srećna. Ispunila sam ti makar to, nije bitno na koji način. I dalje nisi osramoćena, izblamirana, predstavljena loše, nisi laka, oko toga se ne brini, obraz ti je čist a savest mirna, i to je najbitnije od svega.

Eto, volim te, nadam se da shvataš moje reči, i dalje si jedina osoba kojoj se pravdam i kojoj polažem račune. Ne daj se, i ako možeš, ostani u duši tako čista kao i do sada, a ja ću ostale bitke već nekako sama.