pesma iz moje zbirke - “Ultravioletna”

ja ti obecala ja ti ispunila, posvetila ti knjigu, cuvaj se

dođi da se smejemo

Jutros sam naopako,

obukla pantalone

izgovorila ljubav

i oprala savest

umesto zube

slagala sebe

da jos te poznajem 

onakvog kakvog sam te upoznala

pretpostavljam

da si drugi čovek sada

a volela bih da si

onakav ostao

cepam zavese

po rubovima

tvojih pogleda

jer oni nikad

nisu videli mene

kažu da se ne zaslužujemo

a ja nikad više

nisam želela

sa nekim da podelim knjigu

razvrstam odeću

po bojama

posmatram kišu

i slušam bendove

zbog kojih bih se izgubila

u onom gradu

u kom si odrastao. i dalje pričam o tebi niko i ne sluti da te nema niko i ne veruje  da je kraj kraj ne postoji makar ne za nas dvoje ja sam tu iza ugla ako ikad poželiš da se smejemo kraju što je pomislio da može da nas rastavi. ultravioletna

Volela bih da nikada nisam zavirila u prodavnicu (at Paracin) https://www.instagram.com/p/CUa9muFN0dM/?utm_medium=tumblr

Dragi ljudi, da se oglasim i ovde. Ostalo mi je jos dvadesetak primeraka knjige, resila sam da je vreme da i to posaljem pravim ljudima! Dostupna je za porucivanje, cena je 550 dinara, trenutno samo na prostoru Srbije. Pisite mi ako zelite da porucite za ostale informacije, a mozete to uraditi i na profilu ultraviioletna na instagramu. I molim da podelite objavu. 💜

Evo, sad cu ti ja reci par reci o tebi samom, posto cesto govoris kako i ne vidis bas svoju svrhu tu u mom zivotu. Slusaj me sad dobro. Kao po obicaju, svakoga dana, sebi pravim proteinski sejk kako bih posle treninga zadovoljila potrebe jednog klasicnog obroka. Danas sam, eto, kao i svakog dana, uzela flasicu u koju sve to sipam kada ga napravim, sa namerom da je operem i spremim za sledeci dan.Flasa ima oko pola litra, te to sipanje vode zahteva oko minut vremena. A ja po prirodi, nestrpljiva osoba. Stojim nad lavaboom cekajuci da se kapljice vode stooo pre sruče u flašicu, misleci sekund pre toga “O cemu mogu da mislim dok nestrpljivo cekam da se napunis do kraja,hmm?” gledajuci u flasicu upitno. Od tog trenutka, bubo, nije prosao ni delic sekunde a moj preokupirani tobom mozgic, rekao je ovako “Hajde da ponavljamo njegovo ime dok se flasica ne napuni do samog vrha i da izbrojimo koliko puta je moguce to izgovoriti. Naravno, nekada sporijeg nekada brzeg tonaliteta.” Flasa se napunila a ja sam 48 puta izgovorila tvoje ime, za verovatno,u proseku, minut ili manje. Sta znam , haj’ da ti ne kazem ljubavi jer, hej, samo tvoje ime predstavlja ljubav. Elem, smejala sam se sama sebi. Do pre par meseci gledala sam u tu istu flasicu svakog dana, govoreci joj najgore moguce psovke naseg jezika, samo zato sto mi je oduzimala vreme. Da, to je mozda minut, dva, u toku dana ali zamislite samo..radite to konstatno svakoga dana vise od godinu dana, ponekad to radite par puta dnevno I koliko vremena na samom kraju izgubite, samo time sto cekate da vam se flasa napuni vodom? A danas sam, eto, pozelela da to traje koji minut vise. Da mogu da stignem da 100 puta urezem tvoje ime u svoje ušne školjke, bubne opne, pa i u sebe. I sta si se ono beše pitao, imas li svrhu u mom zivotu? ultravioletna

tvoj odlazak je bio moje sumorno jutro

To vece si prvi put vikao na mene. Podigao si glas i bila sam prva osoba na koju si ikad i vikao. Nisam to shvatala tad,ali sada mi je jasno. Prestajao si da me volis,i zeleo si da uradim nesto sto bi te vratilo meni. Ali nije ljubav ako te slama. Nije ljubav ako je vise ne osecas..zato sam te to vece pustila. Zamolila sam te da me pustis i da odes kad se ne budes osecao vise isto kao i ranije..obecao si da ces otici,sto si i ispunio.                                                          Sada,par meseci nakon toga..samo zelim da cujem da tvoj osmeh idalje krasi rajske vrtove, da idalje budis srecu u ljudima, i da imas nekog ko te voli.. I ne,ne volim te vise. Vremenom sam naucila kako da prestanem da te volim i kako da te ne vidim u svakom momku sa kojim pricam. Pa,ionako nijedan nije imao nista tvoje. Po svemu si bio poseban.

-ultravioletna.(Teodora Vukovic) 

ultraviioletna na instagramu

pisac koji je ubio inspiraciju

Nevolja pisca koji sedi za radnim stolom sa vrelom kafom u rukama počinje baš tada, kada shvati da je ubio svoju inspiraciju. On sedi i njega više ne zanima ni sama činjenica da pije samo hladan nes, a ne tursku kafu, koju sada bez ikakvog ranijeg upozorenja, drži u rukama. On masira slepoočnice i shvata da mu je i pogled na svakidašnje ljude koje sreće kada izađe iz stana - postao stran. Ne razume zašto je komšinica izabrala da se ofarba u plavo i zašto onaj mali pas uporno laje iako zna da ga niko neće izvesti u šetnju. Bezvoljni pisac prinosi šolju vrele turske kafe usnama, miriše je i sam se grozi toga što oseća. Ali on u tom trenutku ne oseća kafu, ne oseća taj miris koji mu je toliko smetao ranije. Nije siguran kako se osećaju pisci koji mirišu na leš sopstvene inspiracije ali je siguran da on upravo tako miriše - kao da mu je na trosedu pored lampe već danima sedela probodena u srce inspiracija, raspadajući se malo po malo nakon svake kiše koja bi zadesila prozor ovog nemilog sada već bivšeg pisca. Kakav bi to zaista pisac bio kada bi mogao da ubije svoju inspiraciju? Zločinac, kriminalac,bre,ej! Ali on toga više nije ni svestan. Ispija tu odvratno smrdljivu kafu do dna, sve sa talogom je popije i više ga ne ostavlja u šoljici čekajući da mu inspiracija gleda u šolju. On ju je ubio. Umalo da zaboravi. Baca šolju kroz prozor s namerom da pogodi nekog stranca ali mu to ne polazi za rukom i miran i potpuno hladan odlazi do police sa knjigama uzimajući svoju sopstvenu. Onu koju je pisao 2 godine, 325 dana, 16 sati i 20 minuta. Ovog puta je gleda i više ništa ne oseća. Nije siguran da su to uopšte njegove reči, da je ovaj font slova bio onaj koji je tako brižno birao onih dana kada je rukopis nosio u štampariju. “Šta je, dođavola, ovo? Kakve su ovo skalamerije i bljuvotine?” postavlja sebi to pitanje dok prinosi upaljač strani sa posvetom “Osobi koju ću večno voleti.” Koga ću bre voleti? Koga sam voleo uopšte? Zbog koga sam ja ovo pisao..? Ne razume sopstvene misli. Posmatra sve one reči, kao da nisu njegove. Izgovara ime koje se provlačilo kroz celu knjigu više puta i shvata da ne prepoznaje o kome je reč. Kao da mu je neko na glavu prosuo dugu sivih boja, pa one u boji nikada više video nije. Tako je bilo i sa njenim imenom. Bilo je bezbojno. Pali stranicu za stranicom, dok na kraju nije zapalio celu knjigu i bacio je kroz terasu. “Eto, nekome će možda poslužiti za potpalu, biće ovo hladna zima.” Vraća se u sobu i ponovo seda za radni sto. Otvara dnevnik u kome je zapisivao sve misli o osobi koju je, kao što rekosmo malopre, želeo da voli večno. Mastilom kruži po hartiji, prevrće očima, gužva i baca papire u kantu za smeće. Reči ne izlaze. Samo prava, ravna linija, kao kada srce stane. Pa da li je moguće to, zaista, nakon toliko godina i toliko sramežljivih ali divljih i jakih osećanja, da on ne može da se seti imena osobe o kojoj je pisao..U njegovoj duši nastaje muk, sobu izjeda mrak a on katancem zatvara dnevnik i baca ga u kamin da izgori.  “Neka, bolje da i ti meni ceo izgoriš, pa makar i pod ključem i katancem, nego da neko ikada pročita i sazna priču o piscu koji je ubio svoju inspiraciju…samo…ni sada a ni nikada verovatno neću znati, da li je ono na mom trosedu bio leš samo moje inspiracije….ili je to zaista bilo telo jedine žene koju sam voleo toliko da je doživim kao svoju inspiraciju.” U tom trenutku mu neko zvoni na vrata, onako sluđen i pogubljen, ipak srećan što je zatvorio poglavlje svog života jer je shvatio da više nema razloga da piše, zar ne, ubio je svoju inspiraciju, o čemu bi pisao, otvara vrata i lice mu postaje lice meduze. “Gospodine, uhapšeni ste zbog ubistva.” “Kakvog ubistva?! Koga sam ja to, zaboga ubio? Ubio sam samo svoju inspiraciju i ni toliko, ja sam sada pisac u penziji!” “Gospodine…ubili ste jedinu osobu,  jedinu ženu,  koja vas je ikada doživljavala  kao čoveka kao pisca a ne kao životinju kakva jeste.” Stavljaju mu lisice na ruke dok se on mirno predaje shvatajući  da je sve ovo vreme bio usamljen i bez inspiracije jer je zaista, onaj leš na trosedu, bilo telo žene koju je proboo kroz srce. “Zašto ste to uradili?” “Rekla mi je…. rekla mi je da više ne želi da bude u mojim knjigama. Rekla mi je….znate… da je ona sada tuđa inspiracija i da više ne želi da bude moja. I nisam ja ubio nju… ona je time ubila pisca u meni.” Govori on, dok se otima i vadi pištolj od policajca koji je pokušao da mu stavi lisice na ruke. “Ja sam prema tome, mrtav čovek.” Ispaljuje sebi metak u glavu. I to je to. Tako je umro pisac koji je ubio inspiraciju. Jer je jedina ona odbila da bude baš to - njegov motiv za život. Laku noć, pišče bez inspiracije.  ultravioletna

ulazak u četrdeseto jutro bez nane

Nije lako ući u četrdeseti dan nečijeg boravka na nebu. Na nebu koje ne podrazumeva moje prisustvo. Moj miris, moju ispruženu ruku nekome ko me verovatno i čeka. Ali me čeka da dođem kad za to bude vreme.. Još uvek mi je u zenicama urezana tvoja slika, ona ista koju sam ukrala iz  albuma one noći kada si se oslobodila svake teskobe ovog našeg surrealnog sveta, bako. Stojiš mi sad pored ogledala i..retko kome priznajem da prvo što uradim ujutru - jeste da je pogledam toliko snažno i duboko da te osetim pored sebe. Nisi nikada volela da se slikaš, znam.. oduvek si bila jedna od onih prefinjenih žena, onih mršavih, sređenih, pravih manekenki.. Takva si bila i kada si odlazila. Ipak, najponosnija sam zbog jedne stvari. Kada je već toliko dana odmaklo, a znaš da se čini kao večnost, hajde da ti i to priznam. To jutro, kada je sve i izgledalo normalno, kada nisam ni slutila da bi mogla otići, rekla si mi “Hvala” i jesu to, bako, neke banalne stvari, znaš, nešto za šta nisi ni morala reći tu reč..ali rekla si. Često su nam se sukobljavale ličnosti, večito smo dolazile do tog nekog zida ispred kog bi svaka imala svoju priču i onu drugu - ne bi prihvatale kao moguću. To jutro sam ostavila sve po strani i prosto bila tu. Ne sluteći da ćeš otići. Ne sluteći da je to bilo tvoje poslednje “hvala” upućeno meni. Za neke je, znaš, baka prosto neko ko je samo toliko. Majka moje majke ili majka mog oca, nevažno. Za mene si ti bila toliko više..Uz tebe sam odrasla, ti si me čuvala. Kada mame nije bilo, koga sam imala sem tebe? Umrla bih od gladi cele one godine dok se mama borila za život. Obe ste se borile. Ona za svoj a ti…za moj. To što sam psihički jača, dugujem tebi.. to što sam svoja, dugujem tebi..To što sam naučila pre svih svojih vršnjaka da budem samostalna i da se snađem u životu - dugujem tebi. I nakon svega što ti dugujem, treba da se pomirim sa tim, da neću osetiti miris omiljenih palačinki  koje me čekaju kada se mrtva vratim sa baleta ili onog tvog specijaliteta, znaš onog pasulja koji si pravila iako deka i mama nisu bili oduševljeni time ipak znala si ko je bio  a izgleda da sam ti uvek najažnija bila ja treba da se pomirim sa tim da ono zaista ne sediš ti pored mene kada sednem na tvoju fotelju i pravim se da znam da rešavam ukrštenice onako kako si ti to znala treba da se pomirim sa tim što ponekad krenem da ti nešto kažem otvorim usta okrenem se prema mestu gde bih te inače uvek našla izustim slovo ili dva pa onda shvatim da neću dobiti povratnu reakciju i na kraju zaista ali zaista treba da se pomirim sa tim da sebe nisam sahranila onog dana kada sam tebe i da sveća nije izgorela baš kao što je i tvoje telo nestalo u zemlji u rupi  kao što su nestale slike iz muzeja samo je jedina razlika te su slike nekada i pronađene pa i nakon 100 godina a ti se meni nikada više vratiti nećeš, bako moja. ultravioletna

ZASTANI NA TRENUTAK I PROČITAJ

Zdravo svima! Mnogi od vas me prate od kad sam počinjala ovde, neki znaju i da sam nastavila na instagramu itd. Znate da pišem dugo i znate da me je krenulo to pisanje. Pre par dana sam uspela da osnujem i svoj brend ULTRAVIOLETNA i prodajem majice sa svojim citatima. Uglavnom sve dizajne pravim ja, pravim ih po želji i iskreno ulažem dosta svoje inspiracije, snage..ma sve. Planiram od toga da napravim BOOM - kada me krene. Zato je moja molba danas, za sve one koji prate i  u toku su, žele da pomognu.. na bilo koji način, dobrodošlo je. Kupite majice, proširite celokupnu priču. Znate da je svaki početak težak, ovim pokušavam da svoj početak spasim od toga da bude najteži. Bilo ko ko je u prilici i ima želju da pomogne, neka mi piše. Bila bih jako srećna zbog toga. Hvala svima unapred..volimo se. 

ZASTANI NA TRENUTAK I PROČITAJ

Zdravo svima! Mnogi od vas me prate od kad sam počinjala ovde, neki znaju i da sam nastavila na instagramu itd. Znate da pišem dugo i znate da me je krenulo to pisanje. Pre par dana sam uspela da osnujem i svoj brend ULTRAVIOLETNA i prodajem majice sa svojim citatima. Uglavnom sve dizajne pravim ja, pravim ih po želji i iskreno ulažem dosta svoje inspiracije, snage..ma sve. Planiram od toga da napravim BOOM - kada me krene. Zato je moja molba danas, za sve one koji prate i  u toku su, žele da pomognu.. na bilo koji način, dobrodošlo je. Kupite majice, proširite celokupnu priču. Znate da je svaki početak težak, ovim pokušavam da svoj početak spasim od toga da bude najteži. Bilo ko ko je u prilici i ima želju da pomogne, neka mi piše. Bila bih jako srećna zbog toga. Hvala svima unapred..volimo se.