#saplela
Photo
#artwork#flu#fakultet likovnih umetnosti beograd#izlozba#exhibition#vanja zunic#saplela#umetnicki rad#bw#zastava#flag#flu senjak#flu beograd
1 note
·
View note
Text
osveta se ne servira hladna kad je žena oluja
Reci mi, onako, od oka, je l ti se činim kao prevarena žena?
- Pa ne znam. Izgledaš mi kao žena koja bi prevarila.
Zato me voliš?
- Ja nikad nisam rekao da te volim.
Pa da. Čini mi se da ti svakoga dana posvećuju pesme, pišu knjige o tebi, dižu te u nebesa a tebi to, gle čuda, jeste dovoljno.
- Opet počinješ? Sastali smo se da bi mi to sasula u lice?
Ja sam ti to, sasula u lice, kako ti kažeš, još onda kad sam ti napisala pismo. Sad sam došla samo da proverim da li si i dalje isto ono đubre koje sam ostavila za sobom.
-Došla si zbog toga ili, govorio je zavodljivo dok mi je pomerao kosu iza uha, znao je šta radi. “Ili zbog toga što te zanima da li mi je dodir još uvek isti?”
Došla sam da ti jebem mater. Ne uzbuđuj se.
-Kad si postala ovakva?
Kakva, normalna? Pa ne znam, verovatno onog trenutka kad od tebe ni za šta nisam dobila povratnu reakciju. Kad sam mogla i svet da ti posvetim, ne bih ti bila dovoljna. Tužno je na kakvu iluziju o tebi sam se ja ložila.
-Grešiš. Mnogo. Mnogo grešiš ali...
Ali šta? Kopala sam mesecima po tome. I kad sam konačno stavila tačku na to i bila pred tobom otvorena knjiga, stranice te knjige si iscepao. Zgužvao. Bacio. Bila ti je lepa samo korica. Bio si odvratan čovek. Zašto si ti danas došao ovde, zašto si me pozvao?
- Da proverim da li me i dalje mrziš, Teodora.
Molim te, mržnja je zaista preveliko osećanje. Nikog ja ne mrzim. A o tebi više ni ne razmišljam. Povremeno, kad hoću da ispljujem nekog muškog lika u novom romanu. Na svakog ličiš pomalo, to je čudo.
- Ili je čudo jer me i dalje voliš.
Skini mi se, molim te.
-Nisam ja taj ko je nekome posvetio bilo šta, već ti.
I ti se time hvališ? Da li je moguće da si toliko prost? I dalje si ista stoketina kakva si bio kad smo se rastali. Bogu hvala pa me ruka nikad nije prevarila i pošla za telefonom dok sam pijančila.
-Nije ni morala. Dovoljno je što sam bio u glavi. Ali pazi, na neki čudan način, meni je do tebe stalo. Eto, ne znam. Možda je to tek sad, možda je od ranije ali.. Bole me tvoje reči. Kao da bih mogao da pokupim sve svoje stvari i odem odavde. Ništa me više ne veže za sve ovo sem tebe. A ti me ne želiš.
Kasno je. Pomalo je kasno za te igrice na koje više ne padam. Mani se ćorava posla.
-Ni ime mi više ne izgovaraš.
Koje ime?
-Moje, Teodora.
Pa kako ne izgovaram? Imbecil, Prostačina, Seljačina, Idiot, Kreten.. Problem je u tome što ih imaš više.
-Tvoj smisao za humor, vidim, nije stagnirao. Bravo.
Kao ni tvoja odvratnost.
-Zašto si onda i dalje tu? Idi, idi bre! Ko te drži? Je l te prisiljavam da čekaš taj banana šejk ovde i sada, nakon toliko neizgovorenih reči?
Te neizgovorene reči su od tebe, ne od mene.
-Jesu, pa šta? To ti valjda dovoljno govori. Kako ti ono kažeš: NE DOBITI ODGOVOR JE ISTO ODGOVOR, prevrnuo je očima i prstima prikazao navodnike.
Samo sam želela da ti od mene dobiješ odgovor. Zviznula sam mu šamarčinu, ustala od stola i prosula šejk koji je upravo stigao - njemu na glavu, naravno. Pa nisam se ja za džabe rodila kao Teodora.
Možeš da ideš redom da prosiš devojke, nijedna te neće hteti. Možeš da se opijaš i da svako veče budeš sa drugom ali dobro znaš da ti neće pružiti toplinu doma za kojom žudiš tako očajnički, samo ne priznaješ. Možes i da me vređaš gde god želis ali dokaze o tebi imam. Ja sam tebe na papiru ispisala, odštampala i ovekovečila. Misliš da sve te devojke koje merkaš ne znaju čija si inspiracija bio? Rekla bih da mi se i pomalo gadiš ali volim kako ti se sve ovo sliva na lice. Da imaš šminku, sad bih ti rekla da ti se upravo otkrilo pravo lice. Ali ti ih imaš sto. I ne zaslužuješ ništa od onoga što sam htela da ti pružim. Zaslužuješ minimum.
-Pa, govorio je kroz osmeh, misleći da sve ovo ide u prilog njemu, jer, ja kao i svako ludo žensko nisam mogla bez njega, ali ovog puta i pakao može bez svog đavola kao i đavo bez pakla, daj, pruži mi taj minimum onda.
-A ne, nisam mislila od mene. Od koga god hoćeš ali od mene više nikada. Ni pogled moj. Ustala sam i pozvala konobara da platim. "A njemu ako možete, evo, platite mu ovim i jedno hemijsko čišćenje ako su u stanju da počiste sva njegova zlodela koja je učinio iz želje da bude voljen a da ne voli, mislim, valjda za toliko mogu da mu pomognu. E i da, i evo vam i za jednu malu uslugicu. Ako možete samo da ga gađate jajima dok se ne onesvesti, to bi bilo idealno. Čula sam da su mu ponudili posao dvorske lude, taman da se pripremi. Hvala!!!
Okrenula sam se ka čoveku zbog kog je od neizmerne ljubavi sve preraslo u još neizmerniju ravnodušnost, pogledala ga kako stoji tako bespomoćan i svestan da ovog puta zaista odlazim i nasmejala sam se. Ostavila sam mu broj nekog psihijatra jer ne dolazim nepripremljena na večere sa psihopatama. Krenuo je za mnom ali saplela sam ga.
Nećeš ga više nikad za mnom, vala, taj tepih nije stvoren za tvoje stope. A u svakoj sledećoj koju budeš ljubio - mene ćeš videti. To ti ne obećavam jer me baš zabole da tebi nešto obećam ali ja ne grešim. Moja magična kugla, zbog koje si me proglasio ludom, je videla tebe kao jedinog čoveka koji nema pravo na svoju mirnu luku.
I to je tačno. Sve oluje svemira tek će se sručiti na tebe.
A nijedna neće biti ja.
Čulo se samo kvrckanje i lomljava čaša nakon što sam izašla iz restorana. Odavno se završilo a nije ni svestan da je tek počelo...yazik.
ultravioletna
44 notes
·
View notes
Text
Od svih padova u životu, najviše me boli onaj gde sam samu sebe saplela.
2 notes
·
View notes
Text
meni je u ovom životu ostalo tako malo tebe
samo u mojim snovima te i dalje vidim
a tamo budeš ljut i strašan, voliš druge žene i daleko si
sve naše ulice su zatvorili, grade čitav novi grad po njima
naše uspomene mi kradu komercijala, stres i problemi
iz mene nestaje sva inspiracija pa mi redovi postaju mučni
shvatam sve što si pričao a znam da bih ponavljala greške
i kad bih rekla da bih mogla da drugačije odigram prošlost
slagala bih te
opet bi se saplela na istim stepenicama,
plakala podjednako glasno i bacala se pod iste vozove
opet bih te tražila na mestima gde te nema
volela bih te posesivno i sebično, ne bih te puštala
u pauzama tebe bih očajnički lutala za sobom
a kada bih shvatila da si ti moj početak i kraj
skijala bih se niz iste one planine koje vode u dno
u dno na kojem me čekaš samo ti
0 notes
Photo
@metro-life-blog1 @wholesome-hearts @maximummiraclepuppy-blog @kadenaaestt @remainsoflilith @wanaburs @rhanico-blog @curiousmatter @miawcatme @thisiscowboycountry @emsonho @fl0ur3sc3nt-blog @br666klyn-blog @sleepwell4ever @sus-ana @spirituality94-blog @fourshotstoomanyy-blog @versionities-blog @greciangoddess @saplela @00tommo00-blog-blog @anniabae-blog @xogossipgirl1-blog @blondie-in-soul @thedomainofarnheim @justalittlebitlouderrr @nista-ne-znam
Ray-Ban Sunglasses
0 notes
Text
Na kampusu
Zašto se ičega plašiš
Kada se svi plaše
Iste stvari
I niko ne zna odgovor na to
Pitanje koje tražiš
I svako laže
Isto kao ti
Sebe što lažeš
I zašto se bojiš
Kada svaku boju koju nosiš
Ona ne podnosi
Jer svoju boju pravu
krije u kosi
I da je sve što je crno njeno
samo tvoje
A da su sve suze crvene boje
A ti se kroz ulice nosiš
Kao da si kralj pacov-sveta
I kao da je poslednji dan
Donela
poslednja planeta
I sve si ispite života
U roku dao
Imao si i tu
uličnu školu
Gde si lagao i krao
I prošao si putevima pustim
Na krvavim kolenima si
Kroz pustinju
Dopuzio izvan dohvata
Samo je za tobom išla
Dahtala za vratom
Sudbina prokleta
Sve ispite života
Dao si u roku
I noćima si
pored mirnog čudovišta
Sedeo na doku
I razmišljao si kako je
krava pala
Na tren
Kako se saplela
Krava je pala mrtva
Iz mleka u korice knjige
Je crkla
I svinja i njena glad
Nikad nije živela nikad umrla
Nikad mrtva
Zmija se smeje
Na nogama trči i
Hoda
Zmija bosonoga
Ptica je pala ptica plava
Iz krvi i sa poslednje litice usana
Ptica iskrvarila
U srcu je kucala
I pčela jedna mrtva i bela
Pčela je na polje
Beonjače u očima
Sela
I nikako nije opet oživela
Pčela bela
Nikako me nije videla
Ptica što je padala
I letenja se stidela
Nikada nije priznala
Deo neba što je izdala
U tudjoj zemlji svi su naši
U tudjoj zemlji ti se snadji.
0 notes
Quote
Ti ljudi što drže cveće u zgradama ispred vrata to su potencijalne ubice. Saplela me muškatla odleteo sam u pizdu materinu zamalo da poginem.
Namđun
23 notes
·
View notes
Photo
NOVE PJESME IVANKE CVITAN
SUNOVRAT
Od točke do trotočke ode bosonog tragom palih ptica.
Umaže teška stopala, raskrili mi nebo, zaboravi se i ne vrati. Život mi se zaigran naizgled izgubi.
(Na grani sam nekad brala trešnje u paru. Pljuckala koštice i bježala zemlji.
Imala sam petnaest godina, sto pedeset osam centimetara i otvorena vrata.)
Obuli su me u visoke čizme, uokvirili. Usmjerili u rast. Podigli. A ja se izula, krenula se smanjiti.
Saplela se o letače na dah.
Vrata bez okvira. Procjepi slučajnih samoća. Tijesne čizme. Ostavljanja, dijeljenja, odlasci, vraćanja.
Nisam od zaključanih vrtova. Ni od trenutnih letova. Sve moje s dna je:
korijen, odraz, sjena, gejzir, trag.
U procjepu tuđe pauze ne čekam osvježenje ni prividan rast.
Sasvim se dovoljno svoje imam u ovim sunovraćenim godinama.
***
PTIČJA GRLA
Livada me namirisala kaduljom, tišinom oglušila. Lijeno plivam blijeda nad požutjelim suncima.
Maslačkovi mjeseci ne znaju za pad, nemaju svoga Newtona. Zaneseno bježe od zemlje,
uvijeni ljubuju s vjetrom: nema nas, adio, zbogom.
Grlim pjevove skrivene po gustišima. Ptice s grlom u krilima. Progovorim li,
eto mi zemlje u ustima. Doskoci ko odskoci. Trebam čvrsto dno za let.
Laka se ušuškam u slamaricu. Čistim se od dubine, mirisna, do dna.
Sapletem se o srce i pocrvenim.
***
ŠIPAK ILI KAD SE ZRNATA JABUKA RASPRSNE KO GRANATA
U mojoj obitelji rasprsnuće se dogodi da djeca mogu van.
Crveno sam zrno usred gužve sličnih, samo o tom ništa ne znam.
Kao gola pretpostavka, pokušaj u cvijetu, u grmu, zgusnuto sam sam.
Možda budem na jesen, ne rastoče li me kiše u blato, u kal.
Sad virim hrabro prema nebu, hvatam sunce. Nestašan sam šipak. Nar.
***
PODIJELJENO SRCE
U ruci mi klupko topline. Prelijevamo se preko rubova. Milina nam na obrazima, odmalena.
Početna nit zabrazdila mi u miokardu i ne da se van. Rasteš s mojim otkucajima.
Kao pticu te čuvam noću u ruci, nosim te u lijevoj pretkomori na vrhu srca, hodam ne gazeći.
Mislim da kovrčamo misli, da imamo se, da nas veže ta nit topline.
A srčana pregrada podijelila nam srce na dva. Zamrsila klupko, pretklijetku pretvorila u krletku.
Okreni se, kažeš. Pogledaj: sve si izgazila, ptice si zarobila! Mene ispustila.
Ne vidim, mutnog pogleda ne kažem. Ne čupam niti, samo se hladna skrijem pticama u kavez.
***
NEMA SE KAMO
Krate se suknje u dobrim godinama.
Dani koji ne znaju kud sa sobom.
Sobe kad se nema kamo.
Fitilji, nokti, koraci, kose, vrijeme, samoće, pustopoljine.
Skratiš višak, dodaš, odahneš lagano, ne pitaš
kud će sad s tim danima koji kod tebe nisu znali ostati u samoći, sobi, dobrim godinama.
Nastane šteta: u punim rukama daleke blizine. Nema se kamo.
Više nemaš viška, ne kratiš, ne dodaješ ni dane ni korake.
Izgubiš dvadesetak grama, šteta ukazuje na dobitak i tako dalje u krug se kratiš.
***
TIJELO SE PRECIJENILO
Ima ga u izlozima uz prigodno jelo na posteljici od rikole. I sirovo.
Uspravno stoji na debelim minusima, u ofsetnom tisku pročišćeno.
Bez atributnih naznaka plošno nudi rame samoćama. Razgrće brloge. Pregara.
Useljava se u tijesne prostore šupa, boravaka, umova. Uveseljava.
Precjenjuje se, kipi, vrišti iz malih uličnih trafika, isluženo nas klonirano bljeska. Razara.
Pognuto se grije ukradenom iskrom ko plamenikom. Ostopaljeno otapa kamen.
Tijelo. Očišćeno od sebe množi se sabrano u misao, opipom zabada u ništa. Lebdi.
Tijelo na dijeti. Do samotnosti sirovo, prigodno nejestivo. Na odbačenoj posteljici izdvaja sebe u dah.
***
UČITELJICA IMA USPRAVNA LEĐA
Pješak iz stana krene zorom u šest
Pod otvorom u kojem je golubu zapela kandža
Onoga proljeća kad mi je dijete odletjelo na sjever
Uspavan sretne svoju učiteljicu
Nečujnoga hoda, tihu, pogleda poslanog u dalj
On ne gleda na sat, okreće se u pravcu iz kojeg je došao
(uvijek se vraćamo ako smo u tom početku krenuli rasti),
Otprati sijedu prozirnu ženu do njezinog cilja, pa opet naprijed
Taj početak u školi bio mu je važan: naučila ga je dijeliti
Ona putem možda računa kad je njen đak krenuo iz svoje točke
Ako je ona zatvorila vrata u šest i deset, a sreli su se na mjestu pogibije onoga goluba
Koji nikud ne bi odletio ni da je bio spašen
Kao u zadatku o pješacima, točkama a i be i vremenu njihovog susreta
Možda ponavlja osnovne računske operacije:
Zbraja u hodu koliko ih ima, pa množi s pedeset i dobitak dijeli kroz cijeli turoban dan
Vuče najveću crnu kesu, uspravna, sama i hrabra
Na blagajni supermarketa plastične boce mijenja za život
IVANKA CVITAN (1961., Split) osim na internetskim portalima, u tiskanim publikacijama, u zajedničkoj nagrađenoj zbirci iz 1985., u finalu Post Scriptuma 2018., svoju poeziju objavila je prošle godine u zbirci „Usprkos svemu smo isti“. U pripremi je druga knjiga poezije radnog naslova „Sunovraćene godine“.
0 notes
Text
Nijemo hodam kroz strane mi ulice
Jebeni mrak
Vraća se iznova, puna mi je kapa snova
Slova i svega što tugom se opisuje
Crnina me opet u svoje mreže saplela
Otvorena je pandorina kutija
Moje duše,
Život nije lutrija, neće ti se posrećiti
Kad jednom hladan vjetar zapuše
Baci opuške stare ljubavi
Iz njih neće niknuti cvijeće
Radije pogledaj u stari ležaj beskućnika
Možda tamo nađeš utjehu
I željezo je toplo kad je srce puno
No znaš kako kažu
Samoća je samo stanje, mozak je samo organ, srce samo pumpa život
Sve će proći, bit će sve okej, šapće omča oko vrata
Vrište zapešća moja, daleko su meni vrata raja...
_Sputnik
0 notes
Text
Sta je sustina bica? Da li je to jedna tacka kosmosa u jednom bicu u kojoj se skupljaju svi zavrseci svake misli i osecaja koje ono prozivi. Ili je pak isprepredena mreza svega sto je covek prosao, neobicno i jedinstveno zapakovana u odredjenu celinu? Jer volela bih da kazem kako volim tvoju sustinu. Volela bih, ali kada to kazem deluje tako prazno, jer sta je mene ostavilo da se gusim u suzama, ciju si oluju ti izazvao, ako nije tvoja sustina? Razliciti smo ljudi, ali moja sustina to ne bi mogla da uradi skoro ni najvecem "neprijatelju", a kamoli svojoj ljubavi. Nisam zavolela nasu pricu, koja je bila iluzija. Nije. To nije ova prica. Ali da li sam zavolela coveka sa podeljenom sustinom ili cak dve kompletno razlicite? U kojima ja kao nedovoljno edukovana o sustinama, a ko je zapravo dovoljno tu edukovan kada je svaka drugacija, sam se saplela ne videci postojanje druge strane. Za koju se opredelis iz straha. Nije opravdanje, razlog je. Ali, na zalost, nedovoljan. Nedovoljan da ucini da skroz razumem a kamoli se poistovetim. Strahovi mnome ne upravljaju, a i kada su jaki ne dozvolim da mi promene sustinu, da je podele ili kontrolisu. Naprosto izaberem da se suocim. A ti se suocis povremeno, na periode, pomalo. Poslednji put si dosta, a onda previse zs tvoj sklop da podnese. Zao mi je. Zao mi je jer je komfor zona sve sto tebi daje mir. I to prividan, trenutni, ali mir. Zao mi je sto ti ljubav nije dovoljna. Meni ce uvek biti dovoljna za mir, ako je zdrava i nepodeljena. Lakse bih je i "izlecila", nego sastavila nesto sto ne zeli da se ujedini. Zao mi je. Stvarno. Ipak tebi nije, ne jos uvek, a bice kao prosli put. I sta ces tada? Koliko se brinem sta ces tada, toliko me i nije briga, jer briga o tebi nikud ne vodi. Ama bas nikud, sem eventualno u moju propast. To sam naucila na tezi nacin. Ti ces oporaviti rane, cekati da svane, govoriti kako ne bi ni sa cim menjao nase dane i onda postati osoba koja uvek nestane. Odes, promenis boju, odbacis svoju crvenu i ostavis je meni u amanet. A ja vec imam zutu. Imam je, ali i ceo spektar boja. Cuvam tvoju, ali postaje moja. I ako se vratis po nju, cini mi se da necu imati sta da ti vratim, jer je deo mene. Zao mi je, sto ako se vratis necu moci da te izlecim ponovo, jer nemam cim. Mogla bih, ali bi se onda nas krug dvojke ponavljao. A doci ces, to znam. Samo sta tad? Ja znam sta cu tad sa sobom, ne znam sta cu s tobom ili sta ces ti sa sobom? I kazem ti, zao mi je, ali tvoji krugovi nisu jednostavni kao nas, njihova ciklicnost se vrti i vrti nezdravom brzinom, a meni samo moze da bude krivo. Ne zelis da ih zaustavis, zelis da uniste plocu koja se vrti, dok muzika ne postane galama. A ja ostajem sama. Ti postajes tama. Ipak, cuvacu najlepse u nekim starim, spokojnim nama. Valjda je to sve sto razumem o sustinama.
0 notes
Text
Ovo niste znali o Naomi Kembel!
Naomi Kembel danas slavi 48. rođendan, a tim povodom vam donosimo nekoliko zanimljivih i manje poznatih činjenica o njoj. Naomi Kembel, supermodel iz stare garde, tj. vremena kada je reč supermodel imala neko značenje, rođena je 22. maja 1970. godine u Stritamu, u južnom delu Londona. Njena majka Valeri Moris je igračica poreklom sa Jamajke, a upravo prema njenoj želji manekenka nikada nije upoznala svog oca, koji je njenu majku napustio kada je bila u četvrtom mesecu trudnoće. Prezime Kembel uzela od očuha, tj. čoveka koji je njenoj majci bio drugi muž. Preko očeve porodice, ima azijske, tačnije kineske korene, a njihovo prezime je Ming. Naomi je neko vreme u detinjstvu provela u Rimu, gde je njena majka radila kao plesačica, a po povratku u London je o njoj brinula porodica dok je majka putovala Evropom na turneji sa grupom Fantastica. Ona je kao desetogodišnja devojčica počela da trenira balet, a svoj prvi javni nastup je imala kao sedmogodišnjakinja, u spotu Boba Marlija za pesmu Is This Love. Davne 1986. godine, dok je razgledala izloge u "Kovent gardenu", ugledala ju je Bet Bold, direktorka "Sinhro model" agencije. Od tada je njena karijera krenula munjevito da napreduje, a pre 16. rođendana se pojavila na naslovnici britanskog izdanja magazina "El". Ubrzo nakon toga su je angažovali Đani Versaće, Azedin Alaja i drugi za modne revije, a pozirala je i svim poznatim modnim fotografima. Do kasnih osamdesetih godina, zajedno sa Kristi Tarlington i Lindom Evanđelistom formirala je "trojstvo" koje je bilo prepoznatljivo svuda u svetu. S obzirom na to da je tamnoputa, Kembelova se susretala i sa diskriminacijom, ali je imala podršku svojih prijateljica. Kasnije je rekla da su Tarlingtonova i Evanđelista rekli Dolčeu i Gabani da "ako ne angažuju Naomi, ni one ne žele da rade za njih". U decembru 1987. godine se pojavila na naslovnici britanskog "Voga", a to je bio prvi put od 1966. da angažuju crnu manekenku. Sledeće godine postala je prva tamnoputa devojka koja se slikala za francuski "Vog". Zapravo, Naomi Kembel je bila prva tamnoputa manekenka koja se fotografisala za mnoge magazine, uključujući i "Tajm". Da ne bude sve bajno i sjajno, ona je imala i padova - jedan bukvalni, kada se u visokim potpeticama saplela i pala na modnoj reviji Vivijen Vestvud, a te cipele su kasnije izložene u "Viktorija i Albert" muzeju u Londonu. Uprkos njenom uspehu, menadžment "Elit modela" koji ju je zastupao od 1987. godine joj je dao otkaz uz objašnjenje da "nikakva količina novca i prestiža ne može da opravda njeno ponašanje prema zaposlenima i klijentima". Devedesetih godina je Kembelova počela da se probija i na drugim poljima. Njen roman "Swan", koji je po njenoj priči napisala Kerolin Apčer, dobio je loše kritike. U tom romanu je reč o poznatoj manekenki koju ucenjuju, a Naomi je kasnije rekla da "jednostavno nije imala vremena da sedne i da napiše knjigu". Možda to niste znali, ali Naomi je iste godine izdala i svoj album pod nazivom Babywoman, što je inače njen nadimak koji joj je dao dizajner Rifat Ozbek. Taj album je doživeo komercijalni uspeh u Japanu, ali nigde drugo nije dobio neku značajnu pažnju. Naomi je tih godina imala i manje uloge u filmu Miamy Rhapsody i drugoj sezoni serije New York Undercover. Pre dve decenije, 1998. godine, magazin "Tajm" je objavo kraj ere supermodela. Do tada se Naomi već povukla sa modnih pista, ali se i dalje fotografisala i pojavljivala u reklamama. Slede, 1999. godine je potpisala ugovor sa Cosmopolitan Cosmeticsom i napravila nekoliko svojih parfema. Ova lepotica se nikada nije udavala. Jedno vreme se zabavljala sa bokserom Majkom Tajsonom, zatim sa Robertom Denirom, sa basistom grupe U2 Adamom Klejtonom sa kojim je bila i verena, sa plesačem Hoakonom Kortesom. Kasnije je bila verena sa trkačem formule 1 Flaviom Bijatoreom. Posle toga je 2008. bila u vezi sa ruskim biznismenom Vladislavom Doroninim, sa kojim je raskinula 2013. godine. Sada je u vezi sa reperom Skeptom. Naomi podržava brojne dobrotvorne organizacije, a 2005. je osnovala organizaciju We Love Brazil, putem koje podiže svest o siromaštvu u Brazilu i pomaže im prodavanjem materijala koje prave Brazilke. Let's block ads! (Why?)
0 notes
Quote
Misao, jos jedna u nizu neprospavanih noci. Svaka nova izjeda staru ne ostavljajuci mi nadu, da cu kao nekada odmorna sklopiti oci. Kao mala, nisam se plasila mraka, sve dok kao stariju nije poceo da me guta. Prepustam umorno telo toplom zagrljaju kauca, sedeci u sobi izbledeloj secanjima, trazim devojcicu plave kose, skrivenu negde ispod ljusture pokrivene korovom, ne znajuci da li stoji pred izborima, ili izbori stoje pred njom. Pocinje kisa. Svaka kap mi je tango za dusu, a ja mu ne znam korake. Pitam se, na cijem tavanu sam ostavila smeh da se prasinja, dok se vetar ushiceno igra s paucinom. Gde sam se saplela, ostavivsi srce nekome u amanet. Drhtavim pokretom, hrapava ruka skliznula je do dzepa omiljenih farmerki. Izvadih sliku, pregazenu vremenom, ali dovraga, toliko dragu. Na licu razvukao se blag osmeh, a niz rumene obraze protrca vrela suza. Opet ih gledam. Krupne, kestenjaste oci, pomalo prcast nos, i krasna masnica na kosulji. Obuzima me jeziva hladnoca, pronizuci svaku kost. Vratila sam se unazad. Jos uvek tako brojim korake, jer sam se predala. Gledam te, i znam te, ali vise ne znam ko si. U premotanom filmu sretoh plavu devojcicu, oni ciju su dani odavno postali njegovi, onu koja je prvi put rame uz rame koracala sa srecom, onu koja je umela biti blizu i kada prkose kilometri. Onu, koja je zavolela. Nije bio izgubljeni deo pazla, neko ko je upotpunjuje. Bili su polovine iste jabuke, prihvativsi identicnost kao najveci izazov. Bezbroj puta sebi neshvatljiv, ipak bese njen tim. Komplikovani, kao crna zemlja teski, borise se za kompromis i parce svoje radosti, koju su delili. Govorili su pogledima, dodirima, satima u nedogled. Priprijena uz njega, oseti gde joj je dom. U svakom delu tela mogla je cuti otkucaje srca kako tutnjaju donosivsi im mir. Priblizili su se kraju, gde cutanje rece sve. Sanjivim pogledom sustizem devojcicu, koja nesta iza kule, podignute lazima. I ja se setih. Bio je navika, moj dan i moja guzva, bio je zelja i stvarnost, onaj koji nije dotakao tamniju stranu moje sustine, inatljivost, svojeglavost. Uzdrmao je moju stabilnost, cinio me nestrpljivom, pohlepnom. Nekada na ramenu, a sada dalek, prek. I kao takav, ostao je ono sto imam, a nemam. Ono sto mogu dodirivati, ali ne i dotaci, ono sto me jos uvek digne do neba i spusti do dna. Ono cija ravnodusnost me plasi vise od rata, cija smirenost me trza vise od emocija, cije cutanje cujem glasnije od vrisaka. Ostao je oziljak, da me nocima odrzi budnom, i mrakom podseti na sve sto rado osmehom precutim.
Ostaje negde na dnu srca, gde i decembar.
Ostaju...
13.12.
1 note
·
View note
Text
“Danas opraštam.
Bitne su to i velike stvari. Opraštam suncu što nije malo jače sijalo kada
je vladao mrak. I ulazim duboko u svest da bih oprostila.
Jer sam čula pogrešnu pesmu u pogrešno vreme, pa nisam umela da
igram.
I grani koja me je sputavala da prođem.
Stepeniku o koji sam se saplela, gledajući u oblake.
Opraštam vetru jer je duvao u neželjenom pravcu.
I osećam se spokojno.
Više mi nije toliko hladno kad zafali sunca, a pogrešna pesma zvuči kao
prava.
Grana se sada sama povije kao da pušta da sa manje prepreka
nastavim sama.
A stepenik, sapletem se opet jer sebi nisam oprostila snove.
Danas opraštam. “
0 notes
Last Seen Blogs
lowreesess
Buoyant Writer
toiletsub6
Nasty Diaper cuck slave
ariqueiroz-blog
Ariqueiroz
kyuuxmizu
I eat angst for breakfast💙💜
yirithedeer
Yiri