#neizdeljano | Explore Tumblr Posts and Blogs

zasvepare · 6 years

Photo

I opet se, dakle, potpuno neočekivano, desilo šta? da, da, pogađate: našao sam knjigu koju sam i tražio --

ali pre toga moram da rešim, da rešim? ne toliko da rešim koliko da pružim na razmatranje jedan lingvistički problem koji me dugo muči: naime, reč je o sledećem: kako prevesti francusku reč bouquin? To jeste, u neku ruku, sinonim za livre, što stoposto, bez ostatka, na srpskom znači knjiga. Ali mi za nju nemamo sinonim. (Ne računam ćitap! ne budite smešni!) Međutim, ono što komplikuje transponovanje ovog termina je i to što bouquin u stvari na francuskom znači knjiga koja je korišćena. Postoji u toj reči nešto pohabano, a verujem, šta verujem? mogu da se kladim da su prezir prema predmetu koji je izgubio devičanstvo, ekskluzivnost, unikatnost vlasnika, prema predmetu koji je u suštini prestao da bude SVOJINA (a to se tamo doživljavalo kao da je oskrnavljen) Francuzi izrazili tako što su umesto livre upotrebili iskrivljenu englesku reč. Kako je dakle posrbiti, ili što bi nesrećni Kolja rekao preplesti na srpski? Polovna knjiga? Ne. U jednoj reči. Polovnjak? To može biti bilo šta, bouquin je samo knjiga. Knjižurina? (Knjigurda?) Ne, tom se rečju označava neka omrznuta ili predimenzionirana knjiga, poznata i kao cigla. (Bukla?) Libar? Ne. Time se posprdno označava neka veleumna, velemožna, nadrimudra biblija. Biblija?

Nemam, dakle, rešenje, nisam ni rekao da ga imam (TO JE MODERNO: NEMATI REŠENJE!). Ali verovatno, kladim se da ću do kraja ovog posta uspeti taj manjak da pretvorim u plus!

E upravo sam u potragu za bouquins ovog jutra, oko sedam, kada u Provansi još ne sviće, kada pada neka lažna magla koja obećava sveži dan, takoreći fatamorgana, uzeo Bla-Bla Car od Arla do Monpeljea jer je, u blizini Port de Marianne, na periferiji, bila najavljena knjiška berza, prva koju ću se odvažiti da posetim ove godine u Francuskoj.

Međutim, kad sam video, još iz tramvaja, da se na dotičnom mestu nalaze daj-bože-dveipo tezge, i da vrlo važno pored rečenih prodavaca stoji jedan kombi s policijom i natpis “Marche aux livres, aujourd4hui!” rešio sam istog momenta da uštedim tih 1,60 eura koliko bi mi bilo potrebno da protrljam oči, pikiram na kutije, napravim looping oko njih i otperjam (prdeći?); te sam samo, gotovo isplazivši se, produžio do centra gde će me, ponadah se, valjda onaj koji me tera da ustajem posle večeri pijančenja s prevodiocima posaditi na neko jeftinim knjigama bogatije nalazište.

I kao i uvek, imao sam više sreće nego onog drugog: i u glavi, da pojasnim, i u nogama: tumarajući oko Komedije, po istorijskom centru, progutavši neki podgrejani croque monsieur sa kozjim sirom, ograničivši se na gutljaj-dva pekarske kafe iz plastičnih šoljica na kojima piše HENRY JAMES, po nemilosrdnoj vrućini po kojoj nisam mogao pošteno da pogledam nijednog prolaznika, nabasah odjednom na knjižaru Gibert Joseph.

Kako bilo da bilo, Gibert Joseph je ona DRUGA pariska knjižara (prva je Gibert Jeune) poznata po tome da prima knjige i od svojih kupaca i u kojoj se, zbog tog priliva, cene svako malo menjaju, kao na berzi: zaštitni znak su im žućkaste nalepnice sa plavom pozadinom OCCASION, što bismo, slobodni kakvi smo, preveli kao DŽABATELA. I ne samo to, i ne samo to, nego, hej, kako vaš bibliožder najviše i voli, je li, uz tlo, samo što više da se istegne i da mu se deformiše stopalo od čučanja, šta htedoh reći? ne samo to nego su sve OCCASIONS klasifikovane i poređane u gajbice na kojima je navedena cena. Ali, dakle, one se ne nalaze samo ispred knjižare što je već drugi zaštitni znak Gibert Josepha, već i unutra, i ne samo po svim spratovima nego i ispod svih stolova sa novitetima, možete naći gajbicu na kojoj piše 5 ili 3 ili 0,20 eura, i možete se načučati do mile volje i istegnuti tetive i unakaziti espadrile.

Te gajbice su zapravo postale najdinamičniji deo Gibert Josepha: dvoje knjižara na tom odeljenju neprekidno su ih pakovali, lepili etikete, ređali ih po izdavačima, a ja pošto sam samo te knjige i gledao (nove me ni u Francuskoj ne zanimaju), ubrzo sam došao do prodajnog pulta i stao da iskrećem glavu prateći rikne i želeći da se napravim duhovit od dokonosti dozvolio sebi da kažem: “Ovde čovek može dnevno samo doći da vidi šta ste novo poređali oko kase” da bi me kasirka poklopila sa: “One još nisu raspoređene, gospodine, vidite!” Dobro, odmah sam želeo da joj odgovorim: “Pa ja i ne radim ništa drugo nego gledam” ali prećutah: zadovoljih se pomišlju “svuda su iste”.

(Da ne iskarikiram previše, dokumentarnih detalja radi, ono što Gibert Joseph razlikuje od većine knjižara jeste to što ne postoji prevlast nove knjige: occasion se mogu sresti i među policama, pa i na stolovima.)

U rukama sam nosio sve što mi je palo pod ruku (što sam nabrao?) dok nisam shvatio da se sve može odložiti u dobre čvrste cegere za internu upotrebu (pa ipak sam jedan okačio o rame na kraju čisto da se vidi da znam čemu služe). Nakon nužne trijaže (koja je zavisila od toga koje knjige već imam u drugim, nematerijalnim, piratskim formatima), spadoh s nogu i ispod jednog prekrcanog stola u blizini francuskih autora, naiđoh na Un roman sentimental Alena Rob-Grijea.

I eto prilike da nastavimo prvim redovima otpočetu digresiju:

upravo o ovom naslovu mi je pričao prijatelj Luka B., jedan od Rob-Grijeovih upornih čitalaca, reklo bi se i štovalaca, i moglo bi se reći da sam (kao što sam svojevremeno Šetnje s Valzerom) njega tražio danas po Gibert Josephu, baš tu, baš tu knjigu, znajući da je to poslednji roman glavnog teoretičara takozvanog novog romana, znajući da je prvi koji je objavio otkako je na nestandardan način pristao da uđe u Akademiju, znajući da je naslov, Sentimentalni roman, u stvari maska ispod koje se konačno, pod stare dane, pod Rob-Grijeovom rukom (i desnom i levom) rasprostrla jedna ozbiljna sadomazohistička fantazija s elementima incestuoznosti i (nezaobilaznog) opštenja sa mladim, tek doraslim devojčicama, znajući, takođe, da se iz tih razloga Un roman sentimental prodaje neisečena, znajući da s obzirom na svu tu pompu, po upozorenju Luke B., “ozbiljno košta”, i pitajući se kako ću sa tom činjenicom pomiriti svoj bojkot novih knjiga, spustih se, elem, padoh s nogu posle višečasovnog lamatanja uskim centrom Monpeljea, i otkrih naslovnicu u gajbi na kojoj je pisalo 0, 20 eura. Ne dakle nova nego NEPOŽELJNA!

Međutim, kako se htedoh poradovati i poleđini ove tzv BAJKE ZA ODRASLE, uočih da se na njoj navedena cena ne podudara sa klasifikacijom gajbice, da među njima postoji značajan razmak od, molim lepo, 2,80 eura. Ne propustih priliku da dragoj knjižarki skrenem pažnju na to, s izvesnim nestrpljenjem, s izvesnom grimasom koja joj spočitava: “Molim vas, ipak, mislim, strašno”, koju ipak, zauzeta lepljenjem drugih žutih etiketa nije pročitala, dodavši samo da je “dobro što obraćam pažnju na cenu obeleženu na knjizi.”

I tad mi sinu, i to vrlo ozbiljno, i to najozbiljnije, ne sev od sunčanice, nego ideja da bi sve, apsolutno sve, BUKVALNO sve knjige trebalo prodavati nerasečene. Zašto samo ove koje vređaju malograđanski seksualni život u veku neoliberalizma?

Listajući Sentimentalni roman, kojih pola sata kasnije na skveru preko puta, videh da je bivši vlasnik, bogme, počeo da ga seče. I vala dobro ga je zasekao, i deljao ga je, deljao, krunio, muštrao, sitno, i pažljivo, nožićem, kako izdavač na naslovnoj i savetuje, nikako prstima, možda i iz inercije, možda ne iz čiste naslade, ko zna, bilo kako bilo, njegov je nožić stao na 89. strani!

Šta bih dao (viknuh!) da znam na kojoj se strani i drugih knjiga završilo čitanje onih koji su bili tako pametni da ih kupe!

Šta bih dao (viknuh!) da mogu ovako, in flagranti da vidim dokle ih je knjiga držala, odnosno dokle su oni držali nju! Čekaj! Može li se preskočiti nerasečeno?

Mislim, ali ja se ne pitam, ali ipak: mislim da bi nerasečene knjige trebalo prodavati samo profesorima književnosti, na Filološkom i drugde!

I da bi povremeno inspekcija trebalo da ih obilazi, ali zašto ne i one druge čitače, i da im zabrani da se kurče štivom koje nisu izdeljali do kraja! (Ovacije!)

No, ovde sam već pao u delirijum izazvan sunčanicom. Ali i kao takav (možda to i jesu najbolji uslovi za novi roman?) prelistao sam Rob-Grijea, nije da nisam! Sedeo sam u tom skveriću tačno preko puta kuće u kojoj je rođen Fransis Ponž, možda i negde u poetičkom smislu Rob-Grijeov tatica, barem po naslovu svoje najpoznatije knjige: OPREDELJIVANJE ZA STVARI.

I šta mislim, posle svojih (HA NE ZNATE KOLIKO!) strana: mislim sledeće:

Sentimentalni roman je jedan lenji, starački, jednom ručicom ispisan autopastiš, ali ne makar kakav, nego zastareli autopastiš jedne matore drtine koja je sebi već toliko puta u poznijim godinama dozvolila da se isprepisuje, i što su, najgore, dozvolili i drugi, koji su ga bezrezervno obožavali kao papu “eksperimentalne književnosti”:

Sentimentalni roman je samo knjiga-GEST: stavka u biografiji, u odeljku “od istog autora”, koja dolazi odmah posle “PRIMLJEN U AKADEMIJU”; kao što je Rob-Grije sebi u pisanju dozvoljavao da više glumi određenu vrstu pisca nego da piše, smatrajući i piščevu personu neotuđivim delom književnog dela.

U mesu knjige se zanosi rečnikom koji nije odmakao od Sada, koji je samo obogaćen (?!) nekom vrstom “manične preciznosti”, što knjigu čini “nesvarljivom” jer se na taj “wow-so-precise” način, precizan za šestu deceniju prošlog veka, opisuju i delovi mladih, nedoraslih genitalijica.

Sve to, u sklopu sa upozorenjem autora (objavljenim na naslovnoj strani!) čini se ne samo opkladom matorog perverznjaka, vieux cochon, nego i jeftinim trikom književnika-skorojevića koji samog sebe nikada nije uspeo da iskritikuje i prevaziđe, koji je sebi celog života bio “kakav sam ja sebi kralj”. Možda je sledeća knjiga, ispravka ove, kontrapunkt ove, trebalo da mu se zove Parental Advisory i da bude nekakva razblažena limunadeška? Ali i Roman sentimental je limunadeška i ceniće ga (I CEDITI) samo oni koji se lože na knjige-gestove. Ovaj bibliožder nije među njima.

Eto, dixi povodom mesa! jednom i ja da prekršim pravila NEOTVARANJA BUVLJAČKIH knjiga! A sada, za radoznale, jer svi ste radoznali, donosim poslasticu: pasus na kojem se naš dragi, revnosni čitalac s nožićem, ipak, ah zašto, zaustavio, a odakle ću ja (a možda sam već?) nastaviti da deljem, ali za razliku od njega, to ću činiti lenjirom:

92.

Dok su se, dakle, naša dva gospodina, sakriveni od pljuska po arkadama, prisećali romaneskne prošlosti jednog od njih sa Žižinom majkom koja je tada još bila dete, Žiži se vra- tila u bazen sa Odilom, mladom robinjom drugog muškarca. Kle- knu u vodu pred svojom dragom prijateljicom, da bi joj poljubila svilenu, belim maljama obraslu (...)

Purista!

#robbe-grillet #montpellier #francis ponge #un roman sentimental #nerasečeno #neizdeljano #tri evra #bouquin #džabatela #occasion #vieux con #vieux cochon #ouvrage non massicoté

2 notes · View notes