kao malu su me učili da ne verujem u srodne duše, govorili su da ih nema, da jednostavno ne postoje. ej, slagali su me. bacili su me među lavove, a ja sam bila bespomoćno jagnje. to me je teralo da porastem i razvijem se iz devojčice u devojku. i onda, jagnje je upoznalo još bespomoćnije stvorenje;svoju srodnu dušu. pa ko bi rekao da je svet tako mali, i da nekoga možeš beskonačno da voliš i da ga imaš na ruci. ljubav između srodnih duša je mala a jaka. toliko je jaka da se bojiš da će ti iskočiti iz džepa kada je tu smestiš. kada se srodne duše dotaknu,vezuju se za zauvek. konci duša se prepliću i naprave čvor. a jebiga, to ti je valjda život ili neka vrsta prokletstva. da nekoga toliko volite i da biste za njega otkinuli deo sebe. ne znam. ja bez moje srodne duše ne mogu. neću da vas lažem ali ljubav nije ljubav ako nema svađa. a tako vi ojačate. ja ne bih više da se proseravam ali znajte da je moja srodna duša ženskog pola, da ima zelene oči, da lepo miriše i da je metar i šezdeset. i da znate, ona me je učinila sebičnom, ja vam nikada neću dati nju ili na nju. volim te, srodna dušo ♡

🖤

na samom početku 'puberteta' osećala sam se jako loše, kao i u svom detinjstvu. nemojte da me skapirate pogrešno, imala sam lepo detinjstvo ali uvek je falilo to nešto. uvek sam se osećala odbačeno, depresivno i anksiozno iako tada, kada sam imala možda deset godina nisam ni znala šta znači reč 'anksioznost'. imala sam prijatelje koji su me možda malo koristli, iako to razumem sada, tek kada imam sedamnaest. koristli su me zbog kontrolnih zadataka, novca ili nekih gluposti. mama je govorila uvek da sam ja nezamenljiva, pa zašto su me onda tako lako zamenjivali nekim drugim, boljim, lepšim osobama? uvek sam bila drugačija, uvek sam se osećala kao da ne pripadam tu gde jesam. ali, sa druge strane priče, možda je svemu tome došao kraj. kako sam došla u srednju školu počela sam drugačije da gledam na svet. naprimer, psiholog nije za ludake, vaša majka je vaš najbolji prijatelj, prave drugare ćete dobiti tek kada se nađete u ozbiljnom problemu, sunce jeste zvezda, a nebo vam nije daleko koliko mislite da jeste. lepota nije ono što je spolja, ili možda jeste, ne znam. znam da svako od nas ima to nešto u sebi. da li to bilo dobro ili zlo, svako nosi nešto. ranije, na kraju svakog dana, imala sam predrasude o svom telu i licu jer su mi kompleksi bili hrana. danas, apsolutno me ne dotiče da li sam drugima lepa sve dok sama sebi jesam. naučite da volite sebe. da, i preda mnom je život ali ako sam od svoje desete do svoje sedamnaeste naučila nešto onda je to: niko ti nije bitniji od sebe samog/same zato što si ti sam/sama sebi prelep/prelepa.

suncev-sistem

ali kada ti neko pokloni čupa čups ili kinder jaje♡

kiss me hard before you go summertime sadness

imala sam ja snove, ali mi nisu dali da ih odsanjam.

devojka je upravo uradila abortus

žena od 45 godina ne može da rodi dete

dečak je dobio najnoviji telefon

otac se odrekao svog sina jer je zaostao u razvoju

gusenica se upravo pretvorila u leptira

jedna pčela je umrla u košnici

Dunav se susreće sa Savom

bara na ulici susreće se sa kišom

devojčica gleda u sazvežđe i plače

njena sestra čuje samo plač

doktor medicine je oženio bivšu narkomanku

muž je večeras ubio ženu

dete doživljala svoje prve korake

njegov deka je invalid već 9 godina

nemojmo o sudbini; sudbina je strahota..

suncev-sistem

Bojati se smrti je gore nego umreti.

-Seneka

"šta misliš da ti predstavlja problem danas,Milice?"

-"mislim da sam umnobolna i drugačija. imam drugačiji pogled na svet i ljude."

"dušo, nisi umnobolna.sasvim je u redu čak je i divno da budeš drugačija.vidi, vidi samo kako smo svi isti,sa istim izrazima lica,sa istom setom u očima. tvoja radost je drugačija."

suncev-sistem

sećam se njenih očiju, bile su plave, prozirno plave. u rukama je čvrsto držala Klarisu, ja sam se držao za njen kaput, plašio sam se da će me mrak progutati ako je pustim, ili još gore, da će neki metak završiti u mojim grudima, plašio sam se, ona ipak nije. bila je najhrabrija devojčica, a ja sam bio najponosniji dečkić jer sam imao nekog da me brani. mama nas je napustila, a tatu su ubili samo sedam minuta ranije. ona nije plakala, Klarisu je smirila,a ja nisam znao šta je smrt, bio sam ubeđen da je tata zaspao. da imam neku sliku, pokazao bih vam koliko je bila lepa, a da vam opišem njen izgled, ne mogu, jer se sećam samo plavih očiju, smeđe kose i crnog kaputa. sakrila nas je, Klarisa je tada bila u mom zagrljaju, a ona je naredila da sednem iza nje. naredna tri sata je bila na nogama, želela je da nas zaštiti, nije nas dala nikome. onda su naišla dva čoveka. Bože, koliko sam se radovao, mislio sam da će ona konačno sesti i odmoriti noge, ali, njene noge su zadrhtale kada je čovek uperio pištolj u nju, drugi se cinično smejao sa strane. nije se pomakla. hrabro je gledala pravo u njegove krvave oči. vikao je na nju, pretio je da će je ubiti ako nas ne da. stisnula je zube, okrenula se ka meni.

"biće sve u redu, obećavam ti."

molio sam je da ne ide, nije slušala i napravila je korak ka njemu, kada mu je prišla dovoljno blizu, spustio je pištolj. nešto mu je govorila, počeli je svađa, jača od pucnjave, na kraju, utihnuli su. on je klimnuo glavom, onaj drugi se više nije cinično smejao. vratila se nazad, skinula kaput sa sebe, prebacila ga je preko Klarise i mene. pomazila me je po kosi, video sam strah koji se slivao niz njene obraze, i nije strahovala za sebe. znam da nije. okrenula se ka njima, a ovaj ju je odmah povukao za ruku. dok su bili u vidokrugu, ophodio se prema njoj kao da je životinja. tada je mene i Klarisu napustila. naša petnaestogodišnja sestra je prodala sebe da bi sačuvala naše živote.

dvadesetpet godina kasnije, pronašli smo njen grob, rekli su mi da je ubijena ubrzo nakon što je otišla sa onim čovekom. znate, da sam ja bio na njenom mestu, verovatno bih drugačio postupio, ali ta noć i njen odlazak su me naterali da razmislim i brže odrastem. i stvarno bih vam poklonio neku sliku, ali sve je nestalo sa njom. i sve bih na ovom svetu dao, samo da me njene plave oči još jednom, na trenutak pogledaju. sve bih dao da može da me pomazi po kosi, sve bih dao, a nemam ništa da dam. jer ja sam izgubio sve tad. izgubio sam dom, oca i stariju sestru. a kunem vam se, ona bi promenila svet, samo da su joj dali. jer se osoba kao ona retko rađa. smeđa devojčica, sa plavim očima i crnim kaputom je sada samo u mom sećanju.

suncev-sistem

"Jebote, ubili smo čoveka.", nisam mogla da dišem, gubila sam tlo pod nogama, gledala sam u tridesetogodišnjaka koji je nepomično ležao pored naših nogu. Mrtav je.

Ne diše. Ne trepće. Ne pomera se. Ne ljuti se. Ne smeje se.Mrtav je.Ćutala sam dok si ti besno vikao na mene, govorio si mi da sam ja kriva. Govorio si da on ne bi bio mrtav, da ja nisam pošla za tobom. Ja sam pucala, ali ti si ga ubio. Mada mene to ne čini manjim ubicom. Ja nisam saučesnik, ja sam jebeni učesnik u ubistvu. Vukao si ga ka sebi, pitao si me da li sam normalna i zašto ti ne pomognem, ali ja nisam mogla da se pomerim. Gledala sam u krv koja je ostajala kao trag. Kao dokaz da je tu ležao mrtav tridesetogodišnjak. Nije disao. Nije treptao. Nije se pomerao. Nije se ljutio. Nije se smejao.Bio je mrtav.Kada si završio, kada si bio siguran da je njegovo telo zakopano, osetio si lakoću.

Ja nisam.Ne zbog svoje kazne i straha da li će ga pronaći.Tridesetogodišnjak nije pronašao mir. Ni tad, ni sad. Da je policija pogledala baš to mesto, taj grob bez spomenika, možda bi on otišao tamo gde pripada. On je ostao zarobljen. A sledećeg jutra, kada sam se probudila, i pogledala pored sebe, tu si bio ti. Moj učesnik u našem ubistvu. Spavao si i izgledalo je kao da nemaš savest, kao da nismo pucali u čoveka tog oktobarskog popodneva.Tog jutra sam se i ja zarobila.

Tog jutra, ja kao ubica, probudila sam se pored ubice.

suncev-sistem

jel se galaksija moze pokloniti galaksiji?

suncev-sistem

plasio sam se da te volim na glas, pa sam te zato voleo u tisini

suncev-sistem

"pogodila si me kamenom, ludačo!"

-"da sam imala mirnije i srećnije detinjstvo, da me nisu hranili kamenjem, verovatno bih te pogodila laticom ruže."

suncev-sistem

"od kada ti pušiš?", tiho si pitao, dok sam ja uvijena u čaršav greha, stajala pored prozora i završavala svoju paklu cigareta.

"ne znam, ponekad zapalim.",kažem a ti pogledom tražiš svoju odeću koja je razbacana po podu, zajedno sa mojom

"nisam to znao.", gledaš me očima deteta i pitaš se kada sam postala ovakva

"kako bi mogao da znaš? ionako znaš samo da se jebeš sa mnom.", razočarano sam koraknula ka tebi, drhtim

"nije sve tako, znaš to.", vrtim glavom i puštam da ono što je sakrivalo moje telo, sklizne na pod, stojim pred tobom, naga,sa tobom i moja duša je gola, iskvarena,sa tobom moje srce više krvari,ljubiš me po telu i ostavljaš nove dokaze,nove ožiljke,koga je briga za to što ti se prodajem svake subote. ionako nikada neću uspeti da sperem ovu tugu sa svog tela, niti ću moći da dezinfikujem svoje rane,ipak, na kraju dana jedno je sigurno,neke stvari se ne mogu rešiti vodom ili alkoholom

suncev-sistem