11. novembar

Imam osećaj kao da sam oduvek na ovom snimanju i da ću zauvek biti.

Jutros sam se vozila s DITom u kombiju, prekrstio se kad smo bili na semaforu kod crkve Svetog Marka, posle je slušao Never Gonna Give You up na jutjubu?

Mrzim sve ljude sa snimanja, oni kao vole da rade ovo, čini da se osećaju produktivno i ne znaju šta će sa sobom kad imaju slobodnog vremena. Ima više tipova iste te vrste ljudi, manje-više se dele po sektorima u kojima su. Na primer producenti, oni su mi najgori jer su najviše fejk. Dolaze na snimanje sredjeni i sa stavom da su najsposobniji i najbitniji ljudi tu, oni su jedini u kontaktu sa svim sektorima i "rešavaju" stvari. Idu po kafu iz Kafeterije za reditelje i klijente, telefoniraju i šalju mejlove, nerviraju se i par puta dnevno se posvadjaju medjusobno jer ne treba oni to da rade, to nije njihov posao, trebalo je to da završi neko drugi da ne gube vreme s tim, neki mladji producent tj. neko na položaju ispod njih, jer oni ipak treba najbitnijim mejlovima da se bave.

Moja sestra je došla juče da vidi kako izgleda snimanje i upoznala se sa jednom od devojaka iz produkcije, ne znam za šta je ona zadužena uostalom nije ni bitno. Ona je rekla mojoj sestri kako je važno dobro da izgleda kad dodje na set, kao što je i došla u mantilu sa torbicom, a ne kao ja u farmerkama i duksu, raspuštena... Jer jako je bitno da se ostavi dobar utisak na ljude oko tebe, a znamo svi da se to postiže tako što dolaziš sredjen na snimanje, to pokazuje koliko si sposoban i odgovoran. Rekla joj je par puta da nikako ne upisuje produkciju da je užasno ali i da je najbolji posao na svetu i da će joj biti super. Još par puta je istakla moje mane, uglavnom vezano za stajling ali ih je opravdala time što sam ja "umetnik" i sa kamere i to se i očekuje od mene.

Ljudi iz sektora rasvete, pratioci kamere, scenci, raneri i sl. su druga kategorija, naizgled potpuno suprotna od producenata ali zapravo ista. Mislim da je najveća razlika zapravo u tome što ceo sektor produkcije mahom čine žene, a ovaj drugi muškarci. A slični su po tome što snimanje ne bi moglo da funkcioniše bez njih i to im daje za pravo da misle da su mnogo bitni. Oni su svi isto obučeni i "sredjeni" na svoj način. Oni pokazuju koliko su sposobni svojom odećom jer su obučeni kao da idu na lov sa 35 gafer traka. S njima više pričam nego sa producentima, iz dva razloga: dok producenti misle da treba da pokazuju neku svoju uštogljenost i prave se fini, kao i da ne treba da pričaju s ljudima "ispod" njih (sa mnom), ovi treba da pokažu kako se dobro zezaju i kako im je zapravo super na snimanju dok ceo dan bacaju fore kako bi da idu kući, drugi razlog jeste što gotovo nikad nisu na setu i umesto što su zatvoreni u neki sobičak sa svojom mekovima, oni sede napolju pa moram da se susretnem s njima svaki put kad izadjem na cigaru. Ali oni se ne ustručavaju da pričaju sa nebitnim ljudima. Pošto su u tim svojim šalama iskreni, od njih sam čula, dosta puta, kako ne znaju šta će sa sobom kad nisu na snimanju, kako se osećaju depresivno, ne znaju šta da rade kad imaju previše vremena, dok im je na snimanju užasno jer nemaju vremena i jer imaju šta da rade.

Treća kategorija su svi ostali ljudi, koji nisu nužno tu ili koji su na nebitnim pozicijama već navedene dve kategorije. Oni su mi nekako misteriozni, nemaju taj #setlife stav. Oni su najviše ljudi koji mi deluju kao da imaju neki pravi život van ovoga.

Klijenti?! Randomized Sims likovi, zatvoreni u svoje tajne odaje sa svojim skupim izmišljenim chai latte sa dva shota esspressa i ovsenim mlekom kafama, ako te stvari koje piju uopšte mogu tako da se nazovu i nemojte pogrešno da me shvatite nemam ništa protiv ljudi koji to piju u svoja četiri zida.. Ali da ti sad iscimaš neke ljude da ti poručuju nemoguće porudžbine, idu po to i donose na set, dok na setu već postoji kafa i čak i ima sojino i bademovo mleko, ne razumem. Oni imaju i svoj poseban ručak, kao i hranu koju naručuju nevezano od toga (naručili su sushi par puta, neku vijetnamsku hranu i doručak svaki dan iz square nine-a, kao i cedjene sokove, neke kolače, eklere i torte?), pritom ti ljudi stvarno najgore izgledaju. Ima jedan lik koji izgleda kao Nemac, visok, plav, obučen kao hajker, koji dolazi svaki dan (hladno je i pada kiša) u nekim papuča-sandalama ispod kojih nosi neke šarene čarape.. Onda imaju dve žene koje izgledaju normalno, ali ako obratiš pažnju (to mi je istakla ova devojka s produkcije kojoj je bitan stajling) od glave do pete obučene su u najskuplji brendiranu odeću, koja meni izgleda kao nešto što može da se nadje u h&m-u. Ima onda jedan trio koji čine neka mala debela azijatkinja, neki muškarac, sredjen, deluje kao da bi se pre udružio s ove dve brendirane žene, i najodvratnije biće na svetu koje ću probati da opišem što bolje mogu. Naime to je čovek visokog rasta i neverovatno velikog stomaka. Svaka majica u kojoj je došao bila je na kratke rukave i nije bila dovoljno dugačka da mu pokrije stomak (hladno je i pada kiša), a otkriveni stomak je jedna od grotesknijih stvari koje sam videla u svom životu, smežuran je i dlakav i ispada u nekom meni neprirodnom obliku, ne znam.. Takodje ćelav je i ima jako dugačku sedu bradu, kao neki čarobnjak, možda kad bi je pustio još malo bi mogla da mu prekrije taj deo stomaka što mu viri. Nekad nosi neke kapice ali nisam sigurna kakve, previše budem zatečena njegovim stomakom. Juče je nosio Gummo majicu. Možda nije loše da napomenem da ovi svi ljudi imaju izmedju 40 i 50 godina.

Svakako deprimira me ovo okruženje, ne samo jer sam ovde po ceo dan, nego jer ne mogu da vidim da iko od ovih ljudi postoji van seta. Volela bih da se snima nešto "bitno", nešto što neko snima zbog sebe, a meni se pruža prilika da budem deo nečega što je nekome veliki projekat, ne bukvalno velik, već njima lično. Ovako smo svi ovde zbog para i dolazimo svaki dan da bi na kraju dana otišli kući.

6. novembar

Ove nedelje imam posao, od ponedeljka do nedelje. Nisam spavala kod kuće, vozila sam se 22, onda sam ušla u pun 31. Na Terazijama se autobus dovoljno ispraznio tako da nisam morala da se guram s ljudima, premestila sam se sa srednjih na zadnja vrata i dobila sam pogled kroz prozor na krovu autobusa. Odjednom sam shvatila da verovatno nikad neću imati dete i rasplakala sam se. Pored mene su sedele jedna plava devojka i baka. Baka je gledala kroz prozor, devojka mislim da je primetila kako mi se oči pune suzama. Sigurno je pomislila kako sam nesposobna da idem sad na posao ili još verovatnije da neko poput mene i nema posao pa je možda zato u takvom stanju. Mada i nemam.. od ponedeljka do nedelje samo.

01. novembar

Nisam ništa pisala od onog prvog posta.

Nemam potrebu da pišem. Jedino što osećam je da hoću da umrem. Nisam radila ništa ceo dan. Istuširala sam se, otišla do pošte. Volela bih da živim sama, teško mi je da se susrećem s ukućanima.

Trebalo je da se vidimo danas, ali niko nije uradio ništa da se to desi.

Ovo je sve o meni jer ništa nisam ni videla. Čula sam dva lika u tramvaju kako pričaju kako im je neka devojka pre bila jebozovna, više nije, rekli su i kako im je mnogo porastao sex drive. Rastužilo me to.

Prva objava 23. oktobar 03:04

Nisam uspela da nadjem nijedan sajt gde mogu besplatno da pišem, mada se nisam nešto preterano ni potrudila, tako da je ovo rešenje za sad.

Pre oko sat vremena neki čovek mi se drao nedaleko od zgrade i razbijao je stvari, to sam sve čula, nisam ništa videla. Ali ne želim o tome da pišem. Razmišljala sam danas dok sam pila kafu kako sam skoro pila kafu u kafiću koji se zove ''Kod Aleksandra'', bio je poluprazan, imao je ograđenu baštu ali i tri stola na sred ulice. To mi se svidelo ali nisam imala hrabrosti da sednem tu pa sam sela u baštu u kojoj su, za razliku od ovih stolova na ulici, sedeli ljudi. Konobar je bio stariji čovek, ja pretpostavljam, a i nadam se, Aleksandar. Naručila sam kapućino, gledala sam u čoveka ispred sebe. Bio je visok i mršav, rekla bih da ima oko trideset godina i sva odeća koju je nosio činila mu se mala. Na pantalonama, s desne strane, imao je zakačen plišani privezak Praslina (iz Vini Pua), prljav i izlizan, a na stolu je imao punu čašu i praznu flašu koka-kole, praznu čašu nečega što je izgledalo kao ostatak nesa i dve visoke čašice koje je malo nakon što sam sela uzeo i odneo unutra. Ubrzo posle mu je Aleksandar, pretpostavljam i nadam se, doneo novu, punu čašicu valjda rakije, iako u neobično visokoj čaši. Čovek je zamalo udario telefonom u čašicu ali pre nego što je uspeo da je obori zaustavio se, uzeo je i ispio celu. Povremeno je otvarao usta kao da priča nešto ali najviše je gledao u telefon. Koka kolu nije pipnuo, čaša je bila puna sve vreme. Otišla sam pre njega tako da ne znam šta se s njom desilo, a i došla sam posle njega, tako da ne znam šta je pre bilo. Možda je bitno da kažem da je bilo oko dva popodne.

Taj dan je bio dobar dan i sunčan, verovatno jedan od poslednjih.