i literally have no problem texting first as long as u make me feel like u actually wanna talk

Opraštao sam ti stvari zbog kojih bi me,da sam ih ja uradio,mrzila.Pregazio ponos milion puta.Okrenuo leđa samom sebi,pljunuo na ono svoje "nikad više".Pravio vremena i kad ga za sebe nisam imao.Nisi se zahvalila.Samo me mučiš,iz dana u dan.Dajući mi strah,od tvoje neprisutnosti.A ja,budala,te idalje volim,i gledam očima neiskvarenog djeteta.Bože,zašto nisam malo veće zlo,pa da me ne boli,da ne volim?

@ august please be a little gentle with me I’m so tired

she’s making eye contact with the moon again

Pamte nas.

Pamti nas još uvijek ona nervozna trgovkinja u marketu. Kupovao sam cigarete, kaže mi:“Zar nećeš ove? ” i pruža mi kutiju onih naših. Nasmijao sam se i rekao joj da neću. Pamti nas onaj momak koji radi u dragstoru. Ugledao mi i donio mi odmah dvije limenke piva. Vratio sam mu jednu. Pamte nas zajedno i konobari u našim kafanama. Pitaju me gdje si ti, što te nema pored mene. Ja slegnem ramenima, otme mi se skriveni uzdah, nasmijem se i kažem:“Jebeš ga”. Ne znam zašto te nema.Najgore od svega jeste to što ne znaš ni ti.-S ljubavlju, T.

no offense but your struggle is valid no matter how many people have it worse than you

Znaš li da njega nije briga što ti noćas ne možeš da zaspiš ?!

Fingering a woman is an art form.

Tražila sam način da odem na Merlinov koncert.®Bilo kako, samo da budem tamo. Da stojim sa masom ljudi koja zna, osjeća i razumije. Masi kojoj ne trebaš pričati, koja će znati ko ti nedostaje i zašto nije pored tebe da te drži za ruku i urliče “džaba sve al’ ja sam na te navik'o”. Masa u kojoj svaki pojedinac, po sitnicama shvati. Da li zatvaraš oči na pjesmu “da je tuga snijeg” ili se dereš pjevajući strofe pjesme “kad si rekla da me voliš” ili šalješ glasovne poruke pjesme “nedostaješ.” Znaju, vjerujte mi.

@rekonvalescentna

“I dalje imaš najlepši pogled koji u meni može probuditi hiljadu i jedan otkucaj srca,drhtaj ruku i ubrzan govor u kojem se ni sam ne snalazim.”

—

@vilijamsekspir

“Uvijek ćeš mi trebati mnogo više, nego što ću ikad biti u stanju da ti to kažem. Legnem da spavam, ti, probudim se, opet ti. Znaš da mrzim patetiku, ali večeras me lome emocije. Najgore je kada volim, ali ne znam da li voliš me. Ma biću ja dobro, samo ne večeras.”

—

Je l’ znate šta je iritantno? To što mogu proći ulicom sasvim normalno obučena i opet čuti neki glupavi komentar poput “I tata bi sine” ili što će se neko pojaviti ispred mene, ili će buljiti onako neprijatno i javiti se: “Ćao, ćao”, unoseći mi se u lice. Ili što će neko proći pored mene i reći “Lepa si”, misleći da mi čini uslugu, a u stvari je to mač sa dve oštrice. Ako ne odgovorim, odmah će uslediti glupi komentari, a ako se zahvalim, odmah će pomisliti da hoću nešto više. Tužno je što se nekad bojim da se sama vraćam kući posle ponoći, jer nikad ne znaš na koga možeš da naiđeš. Što moram da izbegavam svaku prečicu, jer nema osvetljenja i da idem okolo, ulicom i opet strahujem da li će se pojaviti neko. Što se stalno dešava da neko iznenada zaustavi auto i pozove me da mu se pridružim, pa viče za mnom kad produžim dalje. Što ubrzavam korak svaki put kad čujem da neko ide iza mene, jer ne smem da se okrenem i pogledam ko je. Iritantno je što će ti svako postaviti pitanje: “Imaš li dečka?” Ako kažeš da ga nemaš, evo, oni se automatski nude! Zašto nekoga možeš da odbiješ samo potvrdnim odgovorom na to pitanje? Zašto me ne pitaš koji je razlog što sam sama? Šta ako ne želim nikoga? I zašto, za ime sveta, jebeno misliš da želim tebe? Zašto je svako moje očigledno “Ne” shvaćeno kao “Da, samo nastavi da navaljuješ. Popustiću!”? Da napravim bilbord i obojim ga najdrečavijim bojama sveta, da li bi onda neko shvatio NE kao NE?! Zašto meni treba da bude neprijatno ako prosto ne želim da budem sa tobom, a ti to ne shvataš? Zašto sam loša ja, koja ti svakim svojim odgovorom i potezom, pokazujem da nisam zainteresovana, a ti se, jadan, toliko trudiš? Hoće li nekad neko shvatiti da mi ne imponuju komentari poput “Uh, šta bih ti radio!” ili bilo šta seksualne konotacije, jer to nisu komplimenti. To jebeno nisu komplimenti, jer ja tebi ne bih radila ništa. Ne bih te čak ni dotakla, kad je to nešto “najlepše” što možeš da mi kažeš. I, šta je sa svim onim “nadimcima” poput mačkice, slatkišu, bombonice, mediću?! Zašto neko misli da je to pravi pristup? Kako je nekome to uopšte simpatično? Nemoj me zvati ni dušo, ni srećo, ni ljubav, jer mrzim to. Imam svoje ime i ne želim da me zoveš nijednim već isklišeiranim i otrcanim nadimkom koji je sigurno na stotine puta prešao preko tvojih usana, jer nisam ništa od toga. I sasvim sigurno mi nisi ništa da bi me oslovljavao tako. I kako to ja mogu da shvatim da neko samo želi da budem tu, da pričamo, jer mu prija i to je to, a ti ne? Ako sve protumačiš pogrešno, iako nema nijednog singala “za”, zašto sam opet ja kriva jer si ti “friendzoned”?! Zašto je svaka tvoja greška moja krivica, jer “žene to inače vole i ženama to prija”? Znaš šta? Postojimo i mi kojima se ne sviđaju ljigavi komentari koje nam neko upućuje dok prolazimo ulicom; koje ne dižemo ego odbijajući vas, jer na prvom mestu ništa nismo uradile da bi iko, sa imalo mozga, uopšte pomislio da smo imalo zainteresovane; kojima ne prijaju dodiri, zagrljaji, a kamoli poljupci od ljudi koje smo faktički malopre upoznale. Je l’ ovo mizoginija ili sam željna pažnje i sve ovo mi zapravo prija samo se foliram? Jer sve što u stvari želim jeste da se osećam bezbedno koračajući bilo kuda po ovom svetu i da moje “Ne” konačno znači “Ne!” Je l’ tražim previše?

Ne ide ti ta hladnoća sa instagrama uz ono što ti je na tambleru. -ѕ ljuвαvlju, T.