Nije taj čovek bio čista književnost; književnost je samo u njemu bila jedna od mnogih, voljenih, podstanara. Mi smo se o njemu naslušali raznih strašnih priča, tog čoveka do tad nismo bili videli, a hodnikom je strujala neka napetost, strah od nečega za šta ni sami ne znamo šta je. Čuju se vrata od kancelarije, vrata desno, nasred hodnika, mi stojimo dvoje po dvoje, u redu, jedni iza drugih, još malo pa ćemo i za ruke da se uhvatimo, kao u zabavištu, svako svoje kucanje srca čuje.

On stiže, oniži i sed čovek, ali uredan, čist, sređen, u farmerkama i belo-crvenoj karo košulji; uvek je dolazio tako obučen. Ulazimo, njegove prve reči, sa čistim nemačkim akcentom, glase: Otvorite, molim vas, onaj gornji levi prozor, i ovaj gornji desni, da možemo da dišemo. U jesen, dok još ne zahladi, kroz te prozore smo disali; u zimu, samo gledaš da ne sediš na toj dijagonali - što bi se u našem narodu reklo, ubiće te promaja.

Kad svi uđemo, on zaključa vrata i počne predavanje. Tri sata, bez pauze, nama glave još pune svakakvih priča o strogom i pomahnitalom čoveku - ne usuđuješ se ni da odeš do toaleta, a više ne možeš ni da pratiš šta priča, jer ti se piški, dok se posle nekoliko predavanja neki junak nije okuražio da okrene ključ u bravi i ode u toalet. Odjednaput, svako malo neko ide. A vremenom ti i žao da odeš do tog toaleta, propustićeš pet minuta predavanja.

Kakav je bio ranije, ne znam, samo mi se pripovedalo, pa ono - ako su lagali mene, i ja lažem vas. Ali nama je bio jedan od onih koje pamtimo zauvek. Na trećoj godini radimo Šilerova filozofska dela - još onako nesigurni u svoje znanje, upleli se u one rečenice, tumačimo, ponekad nešto i lupimo, jer ne razumemo, ali nijedan odgovor nikad nije bio osuđen. Svaki je prihvatio, promislio par sekundi u tišini, nekad ostavio tako da visi u vazduhu, da se o njemu promišlja i dalje, perpetuum mobile.

Pa se onda zagleda kroz prozor, iz te književnosti izniknu priče i o velikanima srpske istorije, arhitekturi beogradskoj, imao si utisak da je o svakoj zgradi imao spremnu priču, da je svaku znao u dušu. Priča se ne sećam više, za moj mozak za koji je svaka istorijska činjenica nova matematička formula sa tri nepoznate nije bilo moguće zapamtiti ih, ali sećam se da ih je bilo i često su prožimale redove Šilerovih filozofskih spisa.

Pričao mi je, jednom, kako svakog dana na posao ide peške. Od Voždovca, do Knez Mihailove, svaki dan nekim drugim putem, na posao, pa sa posla. I u tim šetnjama svašta čovek nauči. O sebi, o svetu, onom u sebi i van sebe, o drugima i onda opet o samome sebi. Pričao mi je o profesorima, koje sam tada znala samo sa svoje strane katedre, one studentske, pričao je mirnim tonom, kao da se njega to ne tiče, ali se u tom tonu krilo jedno upozorenje, koje neću shvatiti ni nekoliko godina kasnije kada sam ga, po njegovom odlasku sa fakulteta, srela na hodniku i rekla da sam (ipak) ostala da radim na fakultetu, a on mi uzvratio - Ne zavidim vam, uopšte. Tad sam još bila puna ushićenja, jer, ostvario se moj san, mogu nekome da prenosim svoje znanje, šta može baciti senku na tu čast? Kao što to uvek biva, shvatiću to tek mnogo kasnije.

Bio je prkosan i kad su drugi odlučili da fakultetu više nije potreban, sećam se kutija od banana na hodniku u koje je izneo knjige koje su, valjda, u tada već bivšoj njegovoj kancelariji bile naslagane od poda do plafona, mogao je ceo fakultet da se nahrani njima. U kancelariji sam bila jedanput samo, ne sećam se zašto, sećam se polica i polica sa knjigama, a tek negde iza njih, mali pisaći sto. Ma koliko knjiga sad stavili u tih par kvadrata, nisu to te knjige, prazan je prostor od poda do plafona.

Jedanput u to vreme videla sam ga na Sajmu knjiga, iza sebe vuče koferčić u koji će posložiti nova književna dela. Bila je gužva, ne javim se. Nekoliko godina kasnije, na poslednjem Sajmu knjiga u Hali 4 pričam mami kako sam tada videla profesora sa koferčićem, i tek tačno u tom trenutku, ugledah ga za jednim slabo posećenim štandom, iza njega isti onaj kofer, i ranac na leđima. Hoće li me se setiti? I mama je tu, šta ako me se ne seti, ili se naljuti što ga uznemiravam? Ipak, odluka je pala da ga pozdravim, tek da zna da ga nisam zaboravila, pa šta bude.

Setio se. Pamti. I kaže mojoj mami: Gospođo, vaša ćerka je jedan od jako retkih studenata koji se nikad ne zaboravljaju.

Ne zaboravljaju ni studenti takve, retke, profesore.

Oh no. Don’t smile. You’ll kill me. I stop breathing when you smile.

Tessa Dare, A Lady of Persuasion (via help-n-quotes)

steven beckly

perhaps we are too far gone. we are more worried about protecting our hearts than we are of opening them.

Noor Shirazie (via noorshirazie)

Please handle with care, I might shatter.

Schuyler Peck, future tattoo series (via wordsnquotes)

You have a choice. You can either go through life holding yourself back by constantly comparing yourself to others. Or you can put yourself out there, knowing that you aren’t perfect, to enjoy the experiences that you’re given.

Jen Hill (via wordsnquotes)

People think of education as something they can finish.

Isaac Asimov (via wordsnquotes)

I still don’t know how to love someone without swallowing them.

Blythe Baird (via wordsnquotes)

I have seen countless of sunsets, and I still stare each one of them in awe, like it is the first time. I have seen your face for so many years, and I still fall in love, all over again, like it is the first time.

Lukas W. // Like the first time (via somepiecesofmyheartandsoul)

I’ll read my books and I’ll drink coffee and I’ll listen to music, and I’ll bolt the door.

J.D. Salinger, A Boy in France (via bookmania)

The most important skill to acquire is finding happiness in nothing at all - learning to find joy when you have every reason to be miserable.

sandralidell  (via wordsnquotes)

Have you considered that if you don’t make waves, nobody including yourself will know that you are alive?

Theodore Isaac Rubin, American psychiatrist (via wordsnquotes)